Između ostalog, navedeno je da se „svaka treća osoba može smatrati psihički ugroženom, da je Srbija među vodećim zemljama sveta po upotrebi sedativa, kao i da deset odsto odrasle populacije koristi sredstva za smirenje bez traženja stručne pomoći”.

U osnovi, govori se o nečemu što je u stručnim krugovima iz domena psihoterapije i ličnog razvoja dobro poznata činjenica: da je današnjim ljudima daleko potrebnija stručna pomoć na mentalnom i emocionalnom planu, nego što je to bio slučaj u bliskoj prošlosti. Pritom nije reč samo o onim stanjima koja bi se sa medicinke ili psihološke strane mogla dijagnostkovati kao bolesti, već o mnogo široj lepezi čovekovih potreba za trening i razvoj ličnih sposobnosti i veština, koje bi vodile većem uspehu i osećaju ostvarenosti na privatnom i poslovnom planu, što istovremeno predstavlja i najbolju preventivu protiv mnogobrojnih formi i oblika lične disfunkcionalnosti.

U dosadašnjem, konzervativnom pristupu ovim pitanjima, te potrebe nisu u punoj meri društveno prepoznate i osvetljene, te je prisutan širok i otvoren prostor za lutanje i zloupotrebe. U današnjem razvijenom svetu taj prostor su preuzele različite psihoterapijske i koučing škole, kao nove i samostalne delatnosti i profesije, koje su manje ili više, u zavisnosti od pojednih država, uređene zakonskim okvirima.

U tekstu se sasvim ispravno potencira potreba nove i savremnije zakonske regulative iz ove oblasti. Pritom ne treba ponavljati ranije greške sa Zakonom o medijaciji, kojima je ova praksa kod nas skoro sasvim obesmišljena time što je ova delatnost ostala u skoro isključivom domenu sudija i advokata. Drugim rečima, obuka i praksa psihoterapije i koučinga, kao jedno od novih i savremenih rešenja za navedenu situaciju, ne može biti predmet monopola pojednih interesnih grupa i postojećih profesija, te time svođena u dosadašnje tesne i prevaziđene okvire, već mora biti dostupna mnogo širim slojevima zainteresovanih i adekvatno stručno osposobljenih, te kao takva zakonski prepoznata i regulisana. Time bi se uspostavio jedan širi front i otvorile nove i bogatije mogućnosti za delovanje i uspešnije suočavanje s navedenom problematikom.

Desimir D. Ivanović,
trener za ljudske resurse i autor knjige „Da li sam ja normalan?”

Nova izdanja

Knjiga „Majka te nije volela” Desimira Ivanovića daje praktična uputstva za unapređivanje komunikacionih veština • Naučite da slušate, i da čujete svoju intuiciju, kako biste postali kompetentan igrač u životnoj partiji šaha

Piše Spomenka Milić

Da li smo zaboravili da komuniciramo, i gde nas je to dovelo? Svedoci smo da mnogi radije gledaju u mobilne telefone i “druže” se sa virtuelnim prijateljima, nego da se potrude da uspostave zdrave odnose sa “živim” ljudima. Nedavno je izašla knjiga o veštini komunikacije, trenera za ljudske resurse i učitelja psihoterapijske metode kliringa Desimira Ivanovića “Majka te nije volela”. Knjiga je namenjena svima nama, iako je osmišljena kao priručnik za terapeute, i logičan je nastavak prethodne dve – “Da li sam ja normalan” i “Od usamljenosti do odnosa”.

Vraćanje ženske energije

Zašto je komunikacija važna? Da bi se odnosi sa drugima popravili, postali lakši i efikasniji, ravnopravni, i da bismo se međusobno bolje razumeli. Na tome se radi na sesijama kliringa, a taj se model prenosi i u svakodnevni život.

Ivanović napominje da postoji predviđanje da će do 2050-ih godina polovina dece biti autistična, u manjoj ili većoj meri, i da ljudi koji su introvertni, i imaju sklonost ka duhovnom radu, meditaciji, čija je pažnja okrenuta “na unutra”, često nemaju balans između unutrašnjeg i spoljašnjeg rada, a spoljašnji rad je komunikacija i odnosi sa drugima.

– Kada gledamo mlade generacije, posebno one koji rade u IT sektoru, vidimo da su dobri u komunikaciji sa mašinom i imaju razvijen unutrašnji život, ali im nedostaju odnosi sa drugim ljudima. Često nemaju stabilne emotivne veze, nisu oženjeni i nemaju porodicu. Za njih je spoljašnji svet pretnja, opasnost. Pretpostavljam da je i veći broj čitalaca “Trećeg oka” okrenuta “ka unutra”, duhovnosti, preispitivanju, unutrašnjem radu, a za uspeh u životu potrebno i nešto drugo.

Naslov knjige svakako privlači pažnju i, na prvi pogled, nije jasno kakve veze ima to što nekog majka nije volela – sa komunikacijom. Ivanović objašnjava da veza i te kako postoji:

– Suština je u bliskosti ili u njenom nedostatku. Kada posmatramo odnose među ljudima, vidimo da su površni, da su interesno zasnivani, uvek neka trgovina – šta se dobija, šta se uzima. Zapravo, ljudima manje prijatelji, to je ne neka “dijagnoza”, u formi nedostatka bliskosti. Kad sa praktične strane posmatramo te ljude, vrlo često u sesijama čujemo da u odnosu sa majkom nisu imali bliskost, da nisu imali probitak “bonding” sa majkom. Bonding je psihološki termin koji označava proces razvoja bliskih međuljudskih odnosa.

Zašto je “bonding” važan? Jer je život sam po sebi nepredvidiv i nesiguran, a sigurnost ne daje novac niti materijalno, već odnosi:

– Ukoliko su naši odnosi stabilni, utemeljeni, imamo taj osećaj sigurnosti. Neko ga možda nije imao, jer ga ni majka nije imala. I to je možda bila bolesna ili frustrirana iz različitih razloga, nije imala vremena ni kapaciteta da se posveti bebi. Tako se stvaraju probitni obrasci koji traju ceo život. Taj prvi neverbalni period je najvažniji. Ako dete u tom periodu ne ostvari taj odnos sa majkom, u životu se se često usamljeno. Ne mora da znači da je majka zaista bila nepristupačna, možda je dete samo to tako doživelo. Potrebno je uspostaviti balans između unutrašnjeg svetla i odnosa sa spoljašnjim. A najvažniji resurs društva, po Ivanovićću, jesu upravo introvertni ljudi, oni koji rade na sebi, ali ne mogu da uspostave zajednički zbog nedostatka komunikacije sa drugima. A tu su i žene, koje bi trebalo više uključiti u izgradnju društva, jer muška energija i muški princip čuju razove, sukobe, korupciju, otimanje… “Ženska energija je podizanje, blagost, neznost, proslava života, uživanje u detaljima, malim stvarima”…

Ali, da se vratimo na komunikaciju. Zašto je ona potrebna i kada znamo da smo je “savladali”?

– Šta to postoji u životu, a da nije komunikacija? Znamo da smo napredovali u toj veštini kada stekne- mo sposobnost da shvatimo šta je neko hteo da kaže – onim što je rekao. Šta je tu pozadina. Cilj komunikacije je da naučimo da plivamo u tom jezeru i da ne budemo stalno izmeštani, već da postanemo kompetentan “igrač”. Život je poput partije šaha – od poteza koje vučemo šta će nam se desiti.

Veština slušanja

Jedna od važnih stavki u komunikaciji je slušanje. Deljue jednostavno, ali – ne ume svako da “čuje” druge kako treba. Kako je navedeno u knjizi, postoji više “nivoa” slušanja: kozmičko slušanje (osoba se pravi kao da sluša, ali su zapravo njene misli i pažnja na nečem drugom); konverzacijsko slušanje (slušač se tek toliko da to osobi posluša kako odgovori svojom pričom); atentivno slušanje (slušač svesno usmeri svoju pažnju što bolje može na osobu koja govori, i nastoji da uradi što više detalja i pojednosti ili važnih činjenica. Iz onoga što čuje i vidi. Kada dođe do “iskazanja” ponovo, iznova i znova, svesno vraća svoju pažnju na osobu koja govori) i dubinsko slušanje (kao što sam naziv kaže, osoba nastoji da ide korak dublje od aktivnog slušanja i uključuje još i posmatranje sopstvenog unutrašnjeg doživljavanja. Upravo je dubinsko slušanje ono što bi trebalo da naučimo ako bismo imali bolje odnose i bili srećniji:

– To praktično znači da se depuno razumevanje, tako da budemo sigurni da smo neku situaciju, komunikaciju ili nastup razumeli do kraja, šta je tu pozadina svega toga. Kada smo mi pročišćeni, slu-šamo intuiciju i ono što oseća- mo. Zato je tu učenja i često sam govori da se raduje iz razloga koji nas napadnu. Što je to što gledao je u veštinu odgovora dobro naučiti pažljivo pazimo. Metod koja za po- ravivamo svoj život, ako sopstveno sposobnosti ne podignemo na viši nivo? To na pitanju: “Ovo li nam još osećanja nemoći i bespomoćnost nas vodi ka pitanjem da li i na koji način smo povezani sa tim, povezat do ovog trenutka, dok ne dođemo do izvora. Sve je to deo procesa čišćenja koji nas vodi ka slobodi.

Za sve informacije o knjizi Majka te nije volela/praktikum iz komunikacije obratite nas sajt: www.metaphysica.rs

Za informacije po ceni od 980,00 din. možete se obavesti u našoj redakciji na tel: 011/3036440; 06236460

Zatim napiljem mejl adrese: info@metaphysica.rs

ili poručivanjem u našem salonu na Dorćolu, Jevrejska 20, radnim danima od 10:00 do 17:00 časova.

Tiražje ograničen i ne može se obezbediti na drugoj način, osim neposredno od izdavača.

Desimir D. Ivanović iz trideset let pomaga ljudem. Takim, ki zaradi podavestnih vzorcev na mnogih vzpostavlja samokatanega partnerskega razmerja, niso samokazančljki, trpijo blizino čutijo, že podjetje živhe ali spremlja si že tudi nihanje zakončkih odločnosti si začetno le metodo clearing. Ivanović s coachingom, predsvan pa z metodo clearinga, rebritev dušuje, da se naučijo upravljati lastno življenje. »Cilj je moj najbolj funkcionalni (psihiatričnih) meni po uziniu otroki sami.«

Tako Katja Božič, kiso iztok Dino.

O vaši zgodbi Ivanović meni, ko goste pravil slovimi lastki stiri slovesa tako M podoblosti med M predstava met je se potem v skupini ljudi M psihiatriča stiri so skupnosti s ciljema.

»Ali v nobšnji proizvodi je bilo manj družba. Deluje smo pred dveh stotimi odvili siočelinka smo M počivanje met je sporočilo gostiju, v vročih psihom duše človeka v skupino naslovina imerejiva je drugimi.«

»Ko pravi čiaščani komuniti čenda, ko gradi Slovomaki mediki šile moreu problem v tem, kije ima je našil misojevajo čutijo. Novo delo iz družh časa čudim, tem tako vstaviti. Niso obrvi za časi priznavajo. Na primer – neizivaje »nivojem«. Občatje, ki to pošlovah izjavo drugizem ne sili s pristene, dekpe ško neposredno vrečani, človek delo priše ljudje vročno pomen delov neko ščitilo, jejo je vročina spoko delčani. Vendar visi se ščitile delni« metoda. Te ponekod, dopejo del posten nezavešajo, meča, mova je v del vse delila žetvi. Zaposleni svet, nima so delo. Na podčka, skuzi so vse bi delenje neke učijo so na neenakovaje jezdenja svoje skupu. Učijo so visi ljudi delenje nede pomoci. V se jo izboljševanja sporočalni, umežen neveš ne si se na delo izhrajuče človešno kože. Zaposleni sta ne uživajo njihov uvek jena ali ja je pojmio čis je nujno…«

Kako se je zaželni z raznim?

»Po vseh tem razdelebujočo. Očejo smo gredo dis menol, ki so vseh razilkiji ušenice, Razkošuje pokšije, viaje… Po odbija, ta ne ja spomin? Občutje, vsega se bom udob. Nikoli ki človeke se pravno leda, ostva je seno v delo se stemnol, ki semnanje deličar čitna. Randsije, podobna, čestve, razrabi sokli, različnje čiticev, razdrešnje. Imačinji sem jeta slovim dve seme. Večerna jih poskosa del sve uvek poziveli šesice veli…«

Kao što svakodnevno vodimo brigu o telu, tako bi trebalo imati i naviku da čistimo i našu dušu od svega onoga što nam predstavlja balast. Kao u onoj poznatoj zen priči \”Šolja čaja\”. Naime, u toj priči učeni čovek dođe do zen majstora da ga nauči zenu, a majstor mu naspe šolju čaja i nastavi da sipa i kada je šolja dobrano puna… S nelagodonošću pridošlica primeti da se čaj preliva preko šolje i da u nju ne može više da stane. Tada ga zen majstor pouči da je on kao ta šolja čaja i ako je ne isprazni – neće više ništa moći da stane! Upravo o tome pričamo s učiteljem kliringa (čišćenje), inženjerom Desimirom Ivanovićem, specijalista organizacije rada, trenerom za ljudske resurse, ali i majstorom aikidoa 2. dan. Baš je aikido podstakao Ivanovića na put ličnog razvoja.

– Paralelno s poslom radio sam i kao trener aikidoa, a tragajući za odgovorima i želeći da radim na sebi došao sam do psihoterapijske škole kliringa u kojoj sam dospeo do svih zvanja koje ona može da ponudi. Radeći u Francuskoj sam dobio status psihoterapeut specijalista. Došao sam i do pozicije trenera dajući unutar ove škole konkretne doprinose – spojio sam onaj inženjerski deo s psihoterapeutskim – jer dobar inženjer uvek zna da li je nešto moguće ili ne.

Ljudi često imaju predrasude u vezi sa psihoterapeutima, šta je u stvari njihov zadatak?

– Terapeuti ne treba da budu sveštenici, niti učitelji, ne treba mi da učimo ljude kako da žive, niti bi trebalo da budemo detektivi. Treba da budemo podrška, da slušamo i razumemo. Ako mi s poverenjem iskreno nešto kažemo drugoj osobi, bez uvijanja, svedočimo neku svoju istinu, a ta druga osoba to čuje, ali nas pri tom ne osuđuje, niti nas savetuje, onda dolazi do tog tako potrebnog rasterećenja. Cilj terapeuta je da uspostavi kontakt, da ostvari empatiju, da omogući rasterećenje i na kraju da pomogne da sam klijent dolazi do rešenja i da napreduje. Kada me neko pita, a šta vi savetujete – moj odgovor može samo da glasi – upoznajte samog sebe! Zaista, sve svodi na tu čuvenu rečenicu iz antičkog vremena koja je stajala na ulazu u hram u Delfima. Ne može psihoterapeut da zna bolje od vas šta bi vi trebalo da činite. To je višestruko štetno i za terapeuta i za klijenta. Prosto terapeut ne sme ni da primi tu odgovornost da on odlučuje o tuđem životu.

Kakva je metoda kliring (čišćenje)?

– Da se slikovito izrazim: da bi se rasporedio nov nameštaj, prvo je potrebno da iznesemo ono što nam više nije potrebno, da očistimo kuću, da preuredimo prostor, pa tek onda da unesemo nov nameštaj. Ako samo unesemo nov nameštaj, sumnjam da ćemo prijatno živeti u takvoj kući. Kliring je upravo takav psihoterapeutski sistem koji nam omogućava čišćenje od sadržaja i naboja, oslobađanje od blokada koje nas koče i više nam ne služe, da bi smo potom mogli da kroz postepeno poboljšanje unapređujemo naše sposobnosti kroz porast svesnosti i razvoj odgovornosti.

Na koji način kliring pomaže da naša najdublja uverenja ispravimo i zamenimo, ako nam više ne služe?

– Doprinos kliringa psihoterapiji je da te fiksirane stavove, te crno-bele pozicije, dovodi u balans. Osnivač ove škole psihoterapije Berner, napravio je sistem rada s polaritetima da bi se oni uravnotežili. Realnost u kojoj živimo je kao šahovsko polje – ono je i crno i belo, a napredovanje nije samo da budemo na belom polju, a da izbegavamo crna, nego je savladavanje veštine da ta igra na crno–belim poljima lakše teče, da se ne fiksiramo, nego da s lakoćom šetamo po tom polju i da uživamo u igri. Naš narod ima izreku za to \”u zlu ne kloni, a u dobru se ne ponesi\”.

Koje su najčešće teškoće s kojima se srećete u radu?

– Po pravilu prvi sloj teškoća koje se pojavljuju na videlo, jesu teškoće u odnosima s drugim ljudima, pre svega onim koji su nam bliski. Kada je nešto nerašćišćeno u odnosima, onda je to kao magnet i deo naše pažnje je konstantno vezan za to pa nam ubija kreativnost, osećamo se kao da smo zaglupljeni… Nikakve pozitivne misli ili motivacija ne mogu da nas odlepe od toga! Dobrobit terapije je da osvestimo to delovanje, da se rasteretimo i da naučimo da se nosimo s problemima, da ih rešavamo i da se razvijamo. Kako da popravimo svoj život, ako sopstvene sposobnosti ne podignemo na viši nivo?

Kada je nešto nerašćišćeno u odnosima, onda je to kao magnet i deo naše pažnje je konstantno vezan za to, pa nam tako ubija kreativnost, kao da smo zaglupljeni … Nikakve pozitivne misli ili motivacija ne mogu da nas odlepe od toga

Na koji način ova metoda pomaže da steknemo jasnu sliku o sebi?

– Proces čišćenja izvlači tu negativnu energiju, nema više otrovnih emocija, nema jeda. Siguran indikator napredovanja na mentalnom, emocionalnom i duhovnom planu u bilo kom metodu je poboljšanje odnosa sa drugima. Naši kontakti s drugim ljudima postaju čvršći, a odnosi lakši i dublji. Zašto se smatra da je život nesiguran – zato što su kontakti s drugim ljudima nesigurni. Deo ovog procesa su i skokovi svesti, prosvetljenja ili uvidi. Slikovito rečeno kao da pipamo u mraku, a odjednom sine munja i mi u trenu spoznamo i gde smo i kuda bi trebalo da idemo. To su trenuci kada klijent dobija jasniju sliku i ne samo to, nego ga taj uvid motiviše da krene određenim putem. Taj lični doživljaj je značajniji od bilo kog saveta.

Da li nam taj metod pomaže da probleme posmatramo na drugi način?

– Probleme shvatamo kao izazove, a ne kao lošu sudbinu. Oni su prilika za razvoj, nešto tu mi treba da naučimo. Po pravilu bi trebalo da razgovaramo s još nekim, možda nam je potrebno drugačije viđenje. Ovaj psihoterapijski rad olakšava nam izlazak iz pozicije žrtve, suočavanje sa izazovima, omogućava nam da budemo spremni za otvorenost i traganje na sopstvenom putu. Takav rad nam povećava broj opcija, tako da onaj slogan \”Evropa nema alternativu\” psihološki gledano nije dobar, jer bi mi uvek trebalo da imamo alternativu.

Kako nam ova metoda pomaže da budemo odgovorniji?

– Odgovornost je direktno povezana sa svesnošću. Odgovornost se ne može nametnuti, ona se preuzima kada je neko spreman za to. Kada nivo svesnosti raste, automatski se podiže i odgovornost. Efekat psihoterapije se vidi u porastu odgovornosti prema sebi, a kako ona raste tako se povećava i odgovornost prema sopstvenoj dobrobiti, porodici, državi i prema čovečanstvu. Suština je da bi trebalo da budemo korisni čitavom svetu! Odgovornost je vezana i sa donošenjem odluka, svesnost i odgovornost nas dovode do dobrih odluka.

Kako odrediti prioritete, otkriti ciljeve i spoznati svoju svrhu?

– Na pitanje kako investirati energiju u pravom pravcu nema jednostavnog odgovora. Pravi put se teško pronalazi, a lako gubi. Deo tog odgovora leži u balansu emotivnog, mentalnog, telesnog i intuitivnog dela nas. Ako naš sistem dobro funkcioniše i ako smo postavili ciljeve, onda bi trebalo da gledamo gde su moje emocije u vezi sa tim, jer one su te koje nam daju energiju i moć da nešto završimo. Ne bi trebalo ni da ignorišemo mudrost tela, pa bi trebalo da vidimo kako ono reaguje. Trebalo bi da sagledamo i kako intuitivno to doživljavamo. Po pravilu je to proces, danima smo preokupiranim time i to je sasvim OK. Ne bi trebalo da ga prekidamo, nego da sebi damo dovoljno vremena da se iskristališe ono što je najbolje. Možda je odgovor na pitanje kako da vučem dobre poteze – da to radim kao u partiji šaha, jer stanje igre je najviše životno dostignuće!

Marina Jablanov Stojanović

Magazin: Nazdravlje
Datum: 18. mart 2017.

Ljudi često govore o sreći, žele je za sebe i upućuju iste želje drugima. To je nešto kao nadanje, pozitivno očekivanje i vera u nešto bolje i ispunjenije. U Bibliji se reč sreća uopšte i ne pominje, ali ako bi celu ovu veliku i mudru knjigu želeli da sažmemo u samo jednu reč, ta reč bi bila – nada. Kako i gde pronaći taj put ka sreći, i kako naše nadanje učiniti izvesnijim i realističnijim? Stara mudrost nas upozorava da je „pravi put teško pronaći a lako ga je izgubiti”.

Kad nastane problem…

U svakodnevnom životu i naročito u komplikovanim i prelomnim životnim i poslovnim situacijama, često je veoma teško doći do prave odluke i zauzeti ispravan stav samo na osnovu dostupnih informacija i racionalnog prosuđivanja.

Pre neko veče sedeo sam sa direktorom jedne velike međunarodne kompanije, odnosno sa njihovim glavnim menadžerom za Balkan. To je firma koja pravi godišnje veći bruto prihod nego cela naša država. No, i njih je sada zahvatila opšta situacija povezana sa globalnom ekonomskom krizom. Menadžment iz centrale firme, kao što se često radi u takvim situacijama, savetuje spuštanje cene proizvoda i otpuštanje dela zaposlenih.

No, šta to u praksi znači, odnosno kako to sprovesti: za koliko treba spustiti cenu, malo i simbolično ili maksimalno – ispod cene konkurencije za iste ili slične proizvode, ili negde tražiti sredinu? Takođe, koliko ljudi i koje ljude otpustiti i da li to uopšte treba činiti? Kakvi bi bili očekivani efekti u jednom, drugom, ili nekom trećem slučaju?

I ma koliko bili vešti stručni timovi ove velike firme i ogromno njihovo dosadašnje iskustvo, niko ne može da predloži precizne odgovore. Moj prijatelj, direktor ove balkanske filijale, čiji najbliži saradnici imaju različita mišljenja, ili su takođe i sami u nedoumici, treba sam da to odluči. Moguće konsekvence za sve, pa i njega samog, mogu da budu dramatične, u slučaju da situacija nastavi da ide nizbrdo.

Intuicija kao mudar odgovor

I šta nam jedino preostaje da uradimo u takvoj situaciji? Odgovor je: intuicija.

No, to je često najmanje razvijeni alat za odlučivanje, od svih naših sposobnosti kojima raspolažemo. I tako, trening i razvoj ove čovekove unutrašnje sposobnosti vraća nas na naš uvodni deo ovog teksta o tome šta je sreća. Srećan je onaj čovek koji je pronašao put ka svojim intuitivnim kapacitetima i primenjuje ove sposobnosti u svom svakodnevnom životu, kako u ličnoj, privatnoj, tako i u poslovnoj sferi.

Svaki čovek ima neko svoje iskustvo vezano za predosećaje ili intuitivne doživljaje. Odluke donete na osnovu intuitivnih impulsa su temelj čovekovog samopouzdanja. Zajednička odlika svih uspešnih i ostvarenih ljudi je njihova svesna ili nesvesna upotreba intuitivnih sposobnosti. Nauka još nije otkrila o čemu se tu radi. Da li je u pitanju „šesto čulo”, neki Božanski upliv…?

Prema definiciji, to je vrsta iznenadnog uvida, jasnoća i direktno neposredno saznanje, često od presudne važnosti za čovekov opstanak i razvoj. Po pravilu, takvi doživljaji se češće dešavaju kada je čovek opušten i imaju veze sa telom, odnosno sa školovanim senzibilitetom da osetimo šta bi naše telo reklo po nekom pitanju. Često se radi o binarnim doživljajima, tipa: da ili ne; sigurno – nesigurno; spreman sam – nisam; ta osoba je meni OK – nije, i sl. Po svojoj prirodi, to je više „ženski” osećaj. Biti otvoren, češće slušati i sistematski proveravati svoje intuitivne doživljaje, najbolji je lek za slepi fanatizam, praznoverje i sterilne sisteme mentalnih verovanja. Intuicija nam pomaže da budemo bliži sa samim sobom i ostvarimo veće saglasje sa božanskom osnovom našeg istinskog bića.

Školovati intuiciju…

Zbog svega navedenog, u školi koučinga i kliringa koju vodim, obuka i trening iz domena intuicije jeste napredni, ali i neizostavni sastavni deo celokupnog sistema razvoja ličnih sposobnosti.

Desimir Ivanović, dipl. ing., trener za ljudske resurse

Efekti rada u kliringu i koučingu

Već neko vreme internetom kruži tekst zabavnog karaktera pod nazivom „Univerzalni zakoni” i prvi od navedenih je „Zakon normalnosti”, koji glasi: Svi izgledaju normalno dok ih ne upoznaš. U sličnom duhu, nešto jače naglašen, jeste i podnaslov jedne skoro objavljene knjige: Ceo svet je ludnica, onaj ko to na vreme shvati, ima šanse da se izbavi.

Obe ove postavke u dobroj meri odslikavaju stanje duha današnjeg čoveka, odnosno svu kompleksnost njegove mentalne, emocionalne i duhovne strukture, njihovu kontaminiranost i teškoće sagledavanja jasne slike o sopstvenoj stvarnosti, na osnovu koje bi čovek, sam i blagovremeno, mogao da vuče prave poteze u cilju izgradnje sopstvenog života, umesto da samo reaguje na ono što mu se dešava.

Današnja nauka još nije stigla do tačke da može da definiše ljudski um, ili celovitu sferu čovekovog mentalnog funkcionisanja i njenu vezu sa emocijama i telom. Sva dosadašnja istraživanja na ljudskom mozgu još uvek ne obećavaju ništa značajno u praktičnom smislu, što bi se vidljivo odrazilo na mogućnosti poboljšanja čovekovih ličnih sposobnosti, efektnijeg funkcionisanja u svakodnevnici i većem osećaju životne ostvarenosti ili samorealizacije u svim bitnim aspektima.

Na drugoj strani, u praksi je prisutno na stotine pristupa i škola koje se bave ovom temom čovekovog razvoja, iako je dosta pristupa u svojoj biti površno i oskudno u sistemima i „alatima”. U razvijenim školama „mapa unutrašnjeg putovanja” i sve dobiti koje se mogu očekivati od ovog rada su dobro upoznate i deo su standardne profesionalne prakse.

Cilj ovog teksta jeste, na prvom mestu da pokaže da takve mogućnosti za unutrašnji rad i samoistraživanje postoje, a zatim da povede čitaoca na jedno ovakvo putovanje po mračnim slojevima čovekovog uma i da mu ukaže na šta sve tamo može da naiđe. Naš um je sazdan od različitih slojeva, plićih i dubljih, i ako je praktičar sa kojim radimo, naš „vodič” na ovom putovanju dovoljno dobro obučen i dovoljno iskusan, možemo stići do najskrivenijih mesta u kojima je „zaključana naša lična sudbina”, a koju onda možemo preispitati i menjati. Potrebno je naglasiti da je potreba za drugom osobom i putovanjem u paru (dijadi) neophodna radi brzine i bezbednosti ovakve jedne „eskurzije”.

Standardni dobici rada u kliringu

Dakle, u praksi kliringa individualni rad sa kvalifikovanim praktičarem bi klijentu doneo sledeće standardne dobice:

Porast komunikacione sposobnosti

U sesijama klijent predstavljajući sebe i svoju situaciju i odgovarajući na instrukcije i pitanja praktičara, podiže nivo svoje sposobnosti za kontakt i odgovornu i jasnu komunikaciju sa drugima. Vremenom postaje sve spremniji da se konfrontira sa svojim umom i eventualnim unutrašnjim haosom, kao i sa praktičarem koji sedi nasuprot njega i da sa njime podeli ono što se za njega dešava. Time se podiže njegova spremnost i samopouzdanje da i u svakodnevnom životu lakše i jasnije (odgovornije) komunicira sa drugima i o različitim temama.

Otvaranje ignorisanih tema i aspekata

U svakodnevnom životu klijent često, svesno ili nesvesno, izbegava da razmišlja i da govori o pojedinim aspektima svoga života. Psihološka je činjenica da kada čovek ne govori o pojedinim temama, njegov koeficijent inteligencije opada u tom domenu. Takođe, postoji rizik, da je upravo na tom terenu već zasejano seme budućih problema, koji će sa vremenom dobijati na snazi i značaju.

Rad u sesijama se vodi u pravcu rešavanja i eliminisanja određenih trenutnih teškoća zbog kojih je klijent došao, no one su često neodvojive od klijentove opšte situacije. Pitanja i procesi od strane praktičara, klijenta će dovesti u situaciju da se otvara i da sagledava i govori o tim, do tada, zanemarenim aspektima svoga života.

Uklanjanje emocionalnih opterećenja

Otvarajući se i govoreći o pojedinim oblastima u vezi kojih je klijent inače izbegavao da misli i govori u svakodnevnom životu i u vezi kojih je emocionalno opterećen, dolazi do rasterećenja od takvih zadržaja i naboja. Tokom rada klijent će ponovo, ovog puta uz punu svesnost i stručno vođenje od strane praktičara, iznova proći kroz određene bitne situacije i suočiti se sa nerazrešenim emocionalnim bolom u njima, kada će se njihovi negativni efekti anulirati i rehabilitovati klijentova sposobnost da ponovo bude u kontaktu sa svojim osećanjima.

Uvidi

Nazivaju se još i „aha” iskustva. To su oni momenti koji se standardno dešavaju tokom rada u sesijama, kada se klijentu nešto raščisti, sredi, iznenadno postane jasno i stvari legnu na svoje mesto. Nešto što je do tada bilo ignorisano, haotično, maglovito, odjednom se razbistri i prava realnost se sagleda u punom sjaju. Uvidi predstavljaju standardni „proizvod” sesija i sposobnost iskusnih praktičara i dobrih metoda se može meriti „proizvedenim količinama ove robe”.

Razumevanje i porast svesnosti

Cilj kliringa je porast svesnosti i podizanje sopstvenih kapaciteta za odgovorne, i na principima fer razmene, izgrađene odnose sa drugima. U tom smislu, praktičar predstavlja model svih klijentovih odnosa iz njegovog svakodnevnog života: prekinutih, indirektnih i manipulativnih relacija. Sve te efekte možemo posmatrati kao rezultat nemogućnosti da se postigne obostrano razumevanje.

Kako se u sesijama, upotrebom svih principa i alata, a pre svega kontaktom i sopstvenim investiranjem samog praktičara u proces rada, to razumevanje počinje da ostvaruje i da se u tome sa svakom narednom sesijom sve više napreduje, klijent će efekte toga početi da spontano prenosi i na svoj spoljašnji život. Kao rezultat toga podići će se njegov nivo razumevanja samog sebe, a samim time melioriraće se i njegovi odnosi sa drugima.

Mogućnost odvajanja pažnje od problema

Problemi i nerazrešene traume iz prošlosti deluju kao magneti i uz sebe stalno, permanentno vezuju jednu, često ne malu, količinu klijentove pažnje. Rad u sesijama, na tekućim i hroničnim problemima, na prošlim traumama, putem osvešćivanja i ponovne integracije, vraća te zarobljene jedinice pažnje i klijent je ponovo i u znatno većoj meri prisutan „sada i ovde”.

Čovek stiče mogućnost, ili tačnije rečeno, iznova rehabilituje svoju izgubljenu sposobnost da se stavi u ulogu neutralnog posmatrača i da se za izvesno vreme distancira od nekog svog problema. Kada je neki problem za izvesno vreme ostavljen na stranu, da se „ohladi” ili da se čovek privremeno distancira od nekog razmišljanja i da može da se odmori tokom noći, na primer, nakon toga se taj isti problem može sagledati iz nekog novog ugla i nove opcije dobijaju šansu da se pokažu.

Kompletiranje nezavršenih ciklusa

Jedan od sigurnih indikatora nečijeg nepovoljnog mentalnog ili emocionalnog stanja jeste postojanje velikog broja nekompletiranih ciklusa. Postojanje velikog broja započetih akcija iz prošlosti ili odnosa sa drugim ljudima, koje nisu na adekvatan način dovedene do kraja. Tokom rada u sesijama ili kroz akcije izvan njih, klijentu se pomaže da kompletira takve stare i nezavršene cikluse.

Jasni ciljevi

Postepeno, napredovanjem u sesijama, klijent počinje da jasnije definiše svoje buduće ciljeve i da razlikuje glavne od sporednih. Smanjuje se lutanje i „kretanje u svim pravcima odjednom”. Životna energija dobija jasan pravac i usmerenje i počinju da se uočavaju prvi uspesi na planu realizacije nekog izabranog puta. Sami ciljevi proističu iz osobe same, iz njenih osvešćenih sistema vrednosti i suštinskih potreba. Istovremeno klijent ispoljava mogućnost da se na izabranom cilju ili pravcu svesno voljno angažuje i istraje u kanalisanju svoje vitalne energije, što predstavlja ključ napredovanja.

U sesijama kliringa i naročito kod primene kliringa u koučingu, često već u samome startu, praktičar direktno pita klijenta: „Šta ti hoćeš, šta je tvoj cilj, zašto si ovde?” i sl., slušajući pažljivo pri tome njegove odgovore. Ako uspe da pruži smisleni, realističan i jasan odgovor, praktičar će odmah proveriti njegovu sposobnost za investiranje voljnog napora u tom pravcu, odnosno klijentovu motivisanost da to ostvari. Iskusan praktičar poseduje razvijenu senzibilnost i kriterijume da „dečje želje” odvoji od odgovornih i realnih ciljeva odrasle osobe, iako ove prve mogu predstavljati korisnu građu za osvešćavanje klijentovog sistema vrednosti i oslobađanje potisnute energije njegovog „unutrašnjeg deteta”.

Oslobađanje od stida i eliminisanje griže savesti

Kao što smo već napred naveli, stid se meša i uspešno međusobno dopunjava sa grižom savesti. Javlja se onda kada je prisutno više osoba. Može se raditi na njemu u grupama, kao i u individualnim sesijama putem primene standardne procedure za rad sa problemima. Tokom rada se često stiže do nekog fiksiranog stava u smislu „Ja sam nula” ili slično, što onda otvara mogućnost rada sa tehnikom za oslobađanje od takvog negativnog unutrašnjeg programa.

Svaka osoba je, u većoj ili manjoj meri, opterećena osećajem krivice. To je posledica nečeg rečenog ili učinjenog u prošlosti, što iz sadašnje perspektive smatra da nije trebalo da uradi, ili zbog toga što je nekada propušteno nešto, što je tada u toj situaciji, trebalo reći ili učiniti. Griža savesti je tipičan uzrok samodestruktivnog i sabotirajućeg ponašanja čoveka prema samome sebi. Kod onih ljudi koji se često žale na nesrećnu i lošu sudbinu, ili okolnosti, uvek ćete u radu otkriti nagomilane osećaje griže savesti.

Stoga, uprošćeno tehnički rečeno, najbrži put da se izmeni nečija „sudbina”, tj. najbrži put do sreće i radosti življenja, jeste oslobađanje od osećaja krivice. No, kako vidimo, rad na ovom delu je moguć tek u naprednoj i poodmakloj fazi kliringa, ili psihoterapije uopšte, jer na početku tipičan klijent odbija svaku mogućnost o sopstvenoj krivici i odgovornosti za situaciju u kojoj se nalazi, čvrsto se cementirajući na poziciji „pogledaj šta su mi uradili”, odnosno nalazi se u poziciji „žrtve” i okrivljivanja drugih.

Ključ rada: ODGOVORNOST

Pristup kliringa, psihoterapijski pristup uopšte, je u svojoj biti potpuno suprotan, iako se to nikada direktno ne kaže na taj način, ali bazična postavka je zasnovana na postulatu: Ti si ODGOVORAN za svoju sadašnju situaciju. Ti i niko više. U svemu ovome se nalazi lekcija za tebe, koju treba da razumeš i savladaš.

U svojoj knjizi „Filozofija vina” o tome sjajno govori Bela Hamvaš, kada kaže: „Nisi ti spolja osuđen na prokletstvo. Ti sam sebe držiš u prokletstvu. Sve zavisi od tebe. Svaka duša se rađa cela i svoju celinu ne može izgubiti. Budi pametan, povrati svoju celovitost. Leka ima svuda.”

Na istoj osnovi i u istom pravcu deluje kliring: čoveku se pomaže da se oslobodi tog unutrašnjeg prokletstva, da se osamostali, da radi, da voli, da uči i usavršava se. Korak po korak, klijent preuzima volan sopstvenog života u svoje ruke, počinje da odgovornije upravlja sa sobom i sa svojim resursima i da zajedno živi i sarađuje sa drugima, na principima zdrave razmene i međusobno dogovorene podele poslova i odgovornosti.

Ključ rada se dakle nalazi u reči ODGOVORNOST. Odgovornost direktno proističe iz čovekove svesti. Samo u vezi onoga što je do kraja svestan čovek može odlučiti da preuzme potpunu odgovornost. Odgovornost je dakle nešto što se ne može nametnuti, čovek je sam preuzima na svoju inicijativu ili na priliku ponuđenu od strane druge osobe. Osoba mora biti u stanju da dobro izvaga i izmeri stupanj lične odgovornosti koju preuzima, jer inače i preterana odgovornost (engl. overresponsibility) je takođe izraz nečije lične disfunkcionalnosti.

Čišćenje fiksiranih stavova i uverenja

Uklanjanje negativnih uverenja ili shvatanja, koje klijent ima o sebi, o drugima i životu. Izlazak iz zakočenih stanja. Promena određenih karakternih crta ili pogrešno usvojenih identifikacija. Prepoznavanje i uklanjanje destruktivnog životnog scenarija. Rad na ovom segmentu predstavlja suštinu kliringa, i zahvatanje na ovom nivou otvara mogućnost klijentu da dođe do istinske promene i lične transformacije. Sve pre toga je bilo samo pomaganje i rasterećivanje. Na ovom delu se tek može desiti suštinska promena, koja dovodi do trajnog eliminisanja pravih i dubljih uzroka nekih klijentovih životnih teškoća.

Zaključak

Iz svega iznesenog, a u cilju sticanja standarda o kvalitetu stručne pomoći koje se u sesijama kliringa i koučinga može pružiti klijentu, lako se da zaključiti kako bi bilo teško pronaći osobu koja ne bi mogla da iz ovakvog rada ostvari određenu dobit.

Kliring se sa sigurnošću može preporučiti osobama koje imaju komunikacione teškoće sa svojim bližnjima ili sa osobama iz svog neposrednog okruženja. Dalje, svima onima koji su preopterećeni raznim teškoćama mentalne ili emocionalne prirode i nalaze se u zatvorenoj klopci sopstvenih mentalnih klišea i ograničenja. Takođe, onima koji su žrtve stida ili su opterećeni grižom savesti, ili su postali emocionalno „isključeni”, „zakočeni”, „zabetonirani”, hladni i neosetljivi, odnosno svima koji su u stalnoj borbi sa svojim osećanjima.

Istovremeno, i svima drugima, koji jednostavno žele da postignu više u svome životu, bilo da se radi o porodičnim, poslovnim ili drugim ciljevima. Pored individualnog rada, dobiti od kliringa i koučinga se mogu ostvariti i na radionicama u radu sa grupama, i prva od takvih prilika će biti u Ljubljani od 9. do 10. februara ove godine, i biće nastavljena u narednim mesecima u vidu šestomesečne obuke iz primene kliringa u koučingu.

Kliring je kompleksan i zaokružen sistem teorije i prakse, koji se bavi treningom ličnih sposobnosti i rešavanjem čovekovih problema i teškoća, proisteklih iz njegovih međusobnih odnosa sa drugima, kao i sopstvenih mentalnih, emocionalnih, telesnih i duhovnih uzroka i potreba.

Cilj kliringa je da pomogne ljudima da razviju svoje sposobnosti za odnose sa drugima, da podignu nivo lične svesnosti, da potpunije koriste svoje potencijale i talente, da unaprede stupanj svoje autonomije i slobode, da ojačaju sopstveno „JA”, sposobnost izbora i donošenja odluka, kao i da podignu nivo lične odgovornosti.

Pristup, metodologija rada i alati kliringa nalaze danas svoje mesto u oblasti ličnog razvoja i psihoterapije i u menadžmentu, prvenstveno u domenu koučinga i profesionalnog treninga zaposlenih.

2) Kako se radi kliring?

Praksa kliringa je zasnovana na komunikaciji i međusobnom dijalogu, koji se odvija između školovanog praktičara i zainteresovanog klijenta, na nivou svesnih individua, u ravnopravnom, sigurnom i etičkom odnosu.

Kliring je baziran na otkriću da brojni psihološki problemi nastaju kao rezultat nesposobnosti da se ostvari autentičan i zadovoljavajući međusobni odnos, naročito sa bliskim osobama. Precizno razrađeni procesi pomažu klijentu da locira područja emocionalnih naboja i mentalnih barijera i da ih se rastereti i oslobodi. Na taj način klijent popravlja kapacitet za odgovornije i neposrednije odnose sa drugima i smanjuje krutost, izveštačenost i konfliktno ponašanje.

U kliringu je naglasak na procesovanju, umesto na interpretaciji i savetovanju. Praksa kliringa dovodi do kognitivnih procesa i porasta svesnosti, podizanja motivacije, nove organizacije iskustva i ponašanja, kao i konstruktivnijeg, efektnijeg i odgovornijeg delovanja.

Kliring daje prednost subjektivnoj realnosti klijenta, koju praktičar nastoji da razume i da mu pomogne da bolje funkcioniše u realnosti sopstvenog sistema, umesto da ga posmatra, procenjuje, savetuje, dijagnosticira, leči i prepravlja na osnovu svojih ličnih ili objektivnih naučnih kriterijuma.

Kod primene kliringa u koučingu, akcenat rada se daje definisanju ličnih ili poslovnih ciljeva i ostvarivanju neophodnih ličnih promena u pravcu njihovog ostvarenja, kao i realizacije ukupnih potencijala neke osobe na individualnom i grupnom planu.

Tehnike rada i tehnološki pristup u kliringu, uprošćeno i sistematizovano, mogu se predstaviti u pet kategorija ili nivoa. Prva dva nivoa („-1″ i „1″) bave se porastom klijentove komunikacione sposobnosti korišćenjem verbalnih i telesnih tehnika. Uz njihovu pomoć i neposredan i dinamičan kontakt sa samim praktičarem, postiže se bolje predstavljanje sebe, rasterećenje od pojedinih mentalnih sadržaja i emocionalnih opterećenja, otvaranje pojedinih ignorisanih aspekata životne realnosti, uvidi i porast razumevanja.

Širi i potpuniji pristup radu sa ciljevima i problemima imamo na narednom – drugom nivou, kada se jasno definišu ciljevi i prepoznaju koreni i uzroci pojedinih problema, i oslobodi pažnja koja je za njih bila hronično vezana. Problemi i međusobni konflikti se tako transformišu u projekte, koji se onda obično realizuju po sistemu „korak po korak”, pri čemu se podiže lični senzibilitet po pojedinim oblastima života i kultivišu neophodni novi lični kvaliteti i sposobnosti.

U nastavku rada (nivo 3), spuštajući se u dublje slojeve sebe samog, klijent se suočava sa stidom i osećajem krivice. Dok se na početku rada obično nalazio u poziciji žrtve, krivio okolinu i bio nesvestan sopstvenog dela odgovornosti, klijent sada počinje da otkriva svoju umešanost u nastajanje nekog problema, postepeno kultiviše sopstvenu etiku u ponašanju sa drugima i razvija viši stupanj odgovornosti za svoje postupke.

Na četvrtom nivou, klijent se hvata u koštac sa fiksiranim stavovima, karakternim crtama ličnosti i svojim destruktivnim životnim scenarijom. U kliringu, ovaj aspekt rada je teoretski i operativno veoma dobro razvijen, te bukvalno predstavlja tehnološki proboj na polju psihoterapije i ličnog razvoja.

3) Kome se preporučuje?

Iz onoga što sam do sada rekao, teško bi bilo pronaći osobu koja ne bi ostvarila konkretne dobiti od kliringa.

U smislu terapije, posebno se preporučuje osobama za čije tegobe se na fizičkom nivou još ne mogu otkriti bilo kakve patološke promene. Takođe, kao paralelna ili prateća terapija kod brojnih psihosomatskih oboljenja.

U smislu ličnog razvoja kliring se preporučuje osobama koje imaju komunikacione probleme i teškoće sa ljudima iz svoje okoline ili su opterećeni raznim tegobama mentalne prirode. Takođe, osobama koje su emocionalno „isključene” i „zakočene”, tj. ljudima koji su u svakodnevnom životu postali emocionalno hladni i neosetljivi ili su pak „preosetljivi” i nalaze se u neprestanoj borbi sa svojim osećanjima. Zatim, onima koji pate od griže savesti i ljudima koji su uklješteni u sopstvene krute stavove, zbog kojih nisu u stanju da nađu izlaz iz, za njih, trenutno ili hronično nepodnošljive situacije.

Isto tako, svima onima koji žele da postignu više u svom životu, bilo da se radi o ličnim, porodičnim, poslovnim ili drugim ciljevima.

Kada je u pitanju preduzetništvo i trening poslovnih veština, bolje poznavanje samog sebe, otkrivanje svoje najvažnije životne svrhe i lične misije, kao i praktičnih životnih i poslovnih ciljeva, koji iz toga nužno proističu, uz uspostavljanje nekog reda, prioriteta i samodiscipline, predstavljaju temeljne i presudne faktore za čovekov uspeh na poslovnom planu, kao i za njegovu sveukupnu životnu ostvarenost.

Takođe, principi i alati kliringa su našli svoje široko područje primene u profesionalnom treningu zaposlenih i podizanju njihovih ličnih sposobnosti i kompetencija za poslove i radne zadatke koje obavljaju. Oblasti kao što su: poslovna komunikacija, prodaja, naplata potraživanja, pregovaranje, medijacija, rad sa teškim klijentima, tim bilding, samo su neka od onih domena u kojima je kliring našao svoje pravo mesto i ulogu.

4) Neupućeni se plaše novih tehnika za koje im se čini da izlaze izvan „tradicionalne i priznate” psihoterapijske škole? Da li postoje neke opasnosti kod kliringa? Da li postoje određena ograničenja ko ne može da pohađa terapiju?

Pa, za strahove nema osnova, no svakako treba savetovati opreznost i određene „preliminarne radnje”, pre nego što se neko odluči za neki metod ili praktičara. Uputno je da se raspita o nekoliko bitnih pojedinosti:

1) Kako se zove taj psihoterapijski metod?
2) Koliko je dugo trajala obuka i da li je osim teorije i obuke uključivala i lični rad?
3) Kod koga je obučavan (ime, adresa)?
4) Da li ima supervizora, odnosno ko nadgleda njegov rad i kome bi se eventualno klijent mogao obratiti u slučaju da nije zadovoljan?

Svaki legitimni praktičar će podržati ovakav odgovoran odnos i rado će odgovoriti na ova pitanja.

Kao što smo videli, kliring radi na podizanju svesnosti i melioriranju međuljudskih odnosa i u tom smislu nije nikakva alternativa u odnosu na „tradicionalne i priznate”. Razlika je samo u vremenu nastanka a samim time i na razvijenijem jeziku, slobodi izražavanja i opštem naučnom napredovanju na planu poznavanja čoveka, te je kliring u tom smislu znatno bogatiji u pristupima i alatima, a samim time i u brzini ostvarivanja željenih promena. Tradicionalna psihoanaliza traje ponekad i po 15 i 20 godina.

Na drugoj strani, pojedine od novih metoda, koji pretenduju da budu vremenski još brži i od kliringa, zapravo i nemaju za cilj podizanje svesnosti i popravljanje odnosa sa drugima već se zadovoljavaju traženjem lakih i površnih rešenja, nekom vrstom modelovanja ili reprogramiranja, koja, kako Džanov kaže, samo predstavljaju „kupovinu vremena” odnosno ne dovode do suštinskih i trajnih promena već samo ublažavaju trenutno stanje i zavaravaju nas privremenim efektima.

U kliringu se na početku radi jedan uvodni intervju, na osnovu čega praktičar procenjuje da li će prihvatiti rad sa klijentom ili će ga uputiti na neku drugu adresu.

Ja lično nisam imao nikakvih teškoća ili nerazumevanja za svoj rad u našoj sredini. Dijada zvanično postoji i radi punih 18 godina, a moja prva knjiga „Da li sam ja normalan?” naišla je na podjednako prihvatanje kako kod običnih čitalaca tako isto i u stručnim krugovima. Još bolja situacija je kada je u pitanju trening ljudskih resursa i primena kliringa u profesionalnom osposobljavanju zaposlenih. No, ipak u svakom pionirskom poslu moramo pokazati više istrajnosti i strpljenja sa onima koji teže prihvataju novine ili se samo bore da zadrže sopstveni monopol u nekoj delatnosti.

5) Krajem 20. i početkom ovog veka u svetu ali što je još važnije i kod nas pojavilo se mnogo metoda za otklanjanje trauma i fobija, pospešivanje radnih navika, smanjenje stresa i drugo, koje neupućene više podsećaju na kakvu magijsku praksu nego na psihološke terapije/treninge.

Mislim da živimo u vremenu u kome je evidentna potreba za radom na sebi, jer su životni i radni uslovi postali mnogo složeniji, a većinu tih neophodnih principa i alata samopomoći ne učimo u školama.

Sa druge strane, činjenica je da je prisutna sve veća komercijalizacija svega i da nekadašnja hrišćanska etika, zasnovana na strahu od nebeske kazne, nije više tako delotvorna, a neka nova, koja se formira na ličnom nivou kao deo i važan segment ličnog rada na sebi i dostignutih nivoa samosvesti, kod mnogih „prodavaca rešenja za sve i svašta” nije u dovoljnoj meri kultivisana, mada se često samo radi o naivnim i lakovernim ljudima, koji i sami izgubljeni u nepoznatim lavirintima sopstvenog haosa nestrpljivo i grozničavo tražeći „way out” i kakvu-takvu pomoć za samog sebe.

6) Večna pitanja oduvek muče ljudski rod. Pa, kako pronaći sopstveni put?

Kako kaže jedna od poznatih izreka „Pravi put je teško pronaći a lako ga je izgubiti”.

Ja smatram da praksa kliringa, u svojoj suštini, na jedan savremen i sistematičan način, potvrđuje i ponovo aktualizuje prastare izreke, kao „UPOZNAJ SAMOG SEBE!” ili čuvenu alhemijsku formulu V.I.T.R.I.O.L.: „Spusti se, zahvaljujući svom pročišćenom umu, do najdubljih slojeva sebe samog, i tamo pronađi kamen temeljac na kome ćeš izgraditi novu ličnost.”

Da ne ulazimo dalje u masonske hramove i crno-bele mozaike na njihovim podovima, koji na simboličan način govore o čovekovim fiksiranim stavovima i potrebi pomirenja i transcendentiranja svojih unutrašnjih suprotnosti. Pri svemu ovome treba imati u vidu i Krišnamurtijeve reči, a imao sam i to zadovoljstvo da ga lično sretnem, „Istina je zemlja do koje nema utabanih staza”, te i život svakog od nas možemo posmatrati kao proces traženja sopstvenog puta.

To nije lak i jednostavan zadatak i kao što nam pokazuje čuvena Dürerova gravura „Melanholija” nekada nam sva naša znanja i svi naši alati mogu izgledati beskorisni. Rešenje za svaki naš pad, umor, sumnju, je uvek isto: „Idi napred”, „Traži dalje”, „Učenik zauvek”, „Kucaj i otvoriće ti se”. Ukratko, za sada, toliko na ovo kompleksno pitanje i veliku temu.

7) Šta za vas predstavlja direktno iskustvo sopstvene duboke i suštinske prirode?

Pa to je taj kontakt sa krajnjom realnošću ili spuštanje na „kamen temeljac”, te predstavlja priliku za dubinsko centriranje na osnovu šireg i dubljeg razumevanja sebe, drugih i života uopšte.

8) Ekonomska kriza hara svetom. I u vreme kada se na ovim prostorima živelo bolje, ljudi su se pitali kako da zarade dovoljno za život, a da pri tom ne iznevere i ne izgube samog sebe? Imate li vi odgovor?

Da, što se tiče pojedinca svakako da ga imam.

Pre dve ipo godine, na samom početku pisanja o ekonomskoj krizi, dnevni list „Večernje novosti” naručio mi je članak na tu istu temu. Pre svega, čovek najviše može da zaradi upravo na onome što najviše voli da radi. Što smo bliži sebi, centriraniji, to smo kreativniji, imamo više energije i unutrašnjeg zadovoljstva, kao i mogućnosti za samorealizaciju.

Krize nisu tu da bi nas uništile, Bog nije protiv nas, kako nam to ponekad može izgledati, to je samo prilika da izmerimo našu pravu snagu, kao i podsticaj i zdravo gorivo za osvajanje novih nivoa svesnosti i razvoj latentnih potencijala i sposobnosti. Velike teškoće su u isto vreme i podsticaj i prilika za velika ostvarenja.

Treba pročitati početak Memoara Prote Matije Nenadovića, da bi shvatili koncept samorealizacije. Najveća švajcarska banka UBS se svojevremeno promovisala pod sloganom „BUDI JUNAK SVOG VREMENA”. Vreme Matije Nenadovića i Srbije u kojoj je on živeo i dočekao duboku starost svakako nije bilo neko lako vreme, svakako ne lakše od ovog u kome mi danas živimo.

Kroz čitavu istoriju razvoja čovečanstva, kroz sve prethodne vekove, ljudska egzistencija je bila ugrožena. Tek od pre nekih dvesta godina čovečanstvo u razvijenom delu naše planete je uspelo da osigura, koliko-toliko, redovnu ishranu. Zato je prirodno što se strah za opstanak nalazi u našim genima, i jedino što možemo da uradimo jeste da ga prihvatimo. Nema drugog.

Time ne dozvoljavamo da impulsi sa tog najdubljeg ličnog nivoa čovekove unutrašnje konstitucije kontaminiraju i uspaniče njegovu mentalnu, emocionalnu i fiziološku bazu. Kada smo to uradili, kada se to prihvatanje suštinski desilo, kada smo priznali sebi da kao i svako drugo živo biće i mi sami u sebi nosimo taj prirodni strah za preživljavanje, biće nam mnogo lakše da se konfrontiramo s trenutnom situacijom i da poradimo na ostalim aspektima naše unutrašnje krize, koji takođe mogu biti duboki i kompleksni. Međutim, tim prihvatanjem smo sebi dali priliku da taj proces krene zdravije i to onda može da postane put novih izazova, razvoja i napredovanja.

Konkretno, ne bi smeli sebi dozvoliti da postanemo previše introvertni i da potrošimo svu svoju energiju na brige i unutrašnju dramatizaciju, jer što reče patrijarh Pavle „Sirće počinje da jede sopstvenu bocu”, već treba ostati ekstravertan i usmeriti svoju energiju na traženje puta za izlaz iz trenutne situacije.

9) Kada ste se i kako zainteresovali za duhovnost? Da li je to nužna posledica vašeg bavljenja „usaglašenim putem energije”?

Od kada znam za sebe imao sam razvijen interes i senzibilitet za finije ili nevidljive realnosti.

Kao mali sam uvek morao da se sam uspavljujem sa knjigom, a potom bi roditelji došli i ugasili svetlo. Inače, sam u mraku dobijao slike i vizije od kojih sam se plašio i nisam mogao da zaspim.

Kasnije, kada sam došao u Beograd da studiram, u Narodnoj biblioteci pročitao sam sve što sam od knjiga našao o spiritualnosti. Posebno je tada na mene uticala knjiga dr Petra Stankovića „Božanstvena medicina”, koga sam kasnije imao priliku i da upoznam i radim sa njime, a uporedno i knjige dr Rudolfa Štajnera i rad i višegodišnje vođenje od strane dr Josifa Koraća, svakako našeg najznačajnijeg predratnog Antropozofa. U istom periodu praktikovao sam Aikido i interesovale su me naročito njegovi psihološki i spiritualni aspekti. Istovremeno, trenirao sam i učio jogu kod Jasmine Puljo.

U srednjoj stručnoj školi sam diplomirao na Organizaciji rada, kasnije sam se kao inženjer bavio time. Povezujući unutar sebe u jednom dugom vremenskom periodu te oblasti: duhovnost, psihoterapiju i organizaciju rada, iskristalisao je moj sadašnji profesionalni identitet: Trener za ljudske resurse, kao i moj sadašnji posao: Kako pomoći ljudima da na najbolji način gazduju sa svojom životnom energijom.

10) Koliko su u Srbiji poznate nove psihološke terapije i tehnike?

Pa, to je takođe krupno pitanje o kome bi se moglo dosta razgovarati.

Ja sam proveo 15 godina radeći kliring van Srbije, najduže u Parizu, Minhenu i Ženevi, odnosno u Srednjoj Evropi, ali sam takođe radio i u Americi, Kanadi i Australiji. Tri godine sam bio i član Komisije za standarde treninga Evropske asocijacije za psihoterapiju sa sedištem u Beču.

Gledano iz te perspektive, u Srbiji postoji mali broj psihoterapijskih modela i mali broj ljudi se bavi tim poslom kao slobodnom profesijom, odnosno kao samostalni praktičar, koji je u stanju da živi od pružanja usluga svojim klijentima, kao i da plaća državi porez na tu delatnost. Postojeće metode obično praktikuju pod patronatom psihologa i lekara, koji su često skoro nikako ili polovično trenirani, ali koriste svoje akademsko obrazovanje.

To nije ništa čudno i posledica je činjenice da obuka iz psihoterapije traje najmanje tri godine i da osim teoretskog znanja i praktičnog treninga, uključuje i stotine sati ličnog rada sa školovanim praktičarem, a to je opet podrazumevalo dobro znanje stranog jezika i značajna finansijska sredstva za tako dug boravak u inostranstvu, što objektivno za naše ljude u prošlosti nije bilo lako ostvarivo. Sada se situacija polako menja na bolje, i trogodišnja Škola kliringa i šestomesečna obuka iz koučinga su dobri primeri u tom pravcu.

11) Čarls Berner, osnivač kliringa, nalazio je svoju inspiraciju u delima Rona Habarda, osnivača Sajentološke crkve. Koliko su povezani?

O tome detaljno govorim u svojoj novoj knjizi „Od usamljenosti do odnosa”, te vašim čitaocima zainteresovanim za to pitanje preporučujem odeljak u knjizi iz istorije kliringa, koji nosi naziv „od ašrama do tržišta”.

Ta rana veza iz pedesetih godina, u vreme dok Sajentologija još nije postala ono što danas jeste i reputacijom koju danas ima, posebno u Evropi, u našoj školi i na međunarodnom planu bila je često predmet diskusija i potenciranja današnjih razlika i demarkacionih linija. Moram naravno da podvučem da danas ne postoji nikakva veza između ova dva pristupa.

12) Kako se postaje praktičar kliringa?

Obuka traje tri godine i sastoji se iz 8 petodnevnih blokova i deset vikend seminara.

Između njih studenti proučavaju zadatu literaturu i međusobno razmenjuju sesije i treninge u manjim grupama. Sastavni deo obuke je i lični rad sa školovanim praktičarem, kao i stalna supervizija u radu sa drugima, tokom i nakon završetka obuke.

Od polaznika obuke se očekuje spremnost za rad na sebi i otvorenost za promene.

13) Koliko je na vas uticao prvi Intenziv Prosvetljenja kome ste prisustvovali? Kakvo je u tadašnjoj SFRJ bilo raspoloženje prema takvim novitetima?

Ja sam po svojoj prirodi praktičan i uvek sam praksi i ličnim doživljajima pridavao više značaja od teorija i priča, takođe zbog prakse Aikidoa i Zena bila su mi bliska istočna učenja i koncept Prosvetljenja.

Iz tih razloga, Intenziv mi je veoma odgovarao i ispunjavao je neku moju tadašnju žeđ za istraživanjem i upoznavanjem samog sebe, kao i za proveru i produbljivanje duhovnih učenja i ezoterije koja sam do tada bio stekao. Radi se o periodu od 1980. i narednih nekoliko godina.

Što se tiče neke opšte atmosfere i raspoloženja tog vremena, to je bio period otvaranja prema Zapadu, njihovim vrednostima i tehnologijama. Ja sam tada već počeo da dosta često putujem na stručne seminare van ondašnje Jugoslavije, kao već majstor Aikidoa, i pod uticajem svog starijeg i poznatijeg kolege iz džudoa, Svetislava Ivanovića – Esa, bio sam opsednut „krađom zanata”, odnosno nekom vrstom „krađe tehnologije” od japanskih majstora. U širem smislu to bi potpadalo pod neku vrstu „industrijske špijunaže”.

Naravno, ponekad ili skoro redovno bilo je i otpora tim novotarijama sa Zapada, jer se to smatralo kao pretnja tada dominantnom socijalističkom konceptu vrednosti i verovanja. No, ipak mislim da su se tada više cenila praktična znanja, zanati i lične sposobnosti, nego što je to slučaj danas.

14) Često se govori da bi Srbija valjalo da se okrene ka razvoju poljoprivrede, da je zdrava hrana preduslov srećne ali i bogate nacije. Davne 1987. objavili ste knjigu „Biodinamička poljoprivreda”. Da li je, prema vašim saznanjima, igde zaživela kod nas biodinamička poljoprivreda?

Ta moja mala knjiga iz biodinamičke poljoprivrede je proizvod mog dugogodišnjeg studiranja antropozofije i boravka i učenja u Švajcarskoj.

Tada se o tome ovde ništa nije znalo. Sećam se da sam je napisao za samo nedelju dana. Odavno ne pratim više tu materiju, ali kada vidim da čak i u malim mestima postoje prodavnice zdrave hrane, onda mi izgleda da se tu stvari dosta promenile na bolje.

15) Da li mislite da je vreme da se vratimo Štajnerovim savetima i biodinamičkoj poljoprivredi ili je spram usvojenog Kodeksa Alimentarijusa sada suviše kasno?

Pa kao što sam gore već rekao, ne pratim već odavno tu problematiku, tako da ne bi bilo odgovorno sa moje strane da o tome dajem bilo kakvo mišljenje ili sudove.

16) Vaša prethodna knjiga nosila je intrigantan naslov „Da li sam ja normalan?” Da li razlikovanje od drugih nužno povlači sa sobom kvalifikaciju da je taj neko nenormalan?

Naravno da nije.

Izgradnja i jačanje sopstvenog „Ja”, kristalisanje ličnog i profesionalnog identiteta, poznavanje sebe i potpunije korišćenje naših ličnih kvaliteta i sposobnosti jeste krajnje individualni proces i on će nas učiniti posebnim i drugačijim od ostalih. Mi više nismo deo plemena, postajemo jedinka, samosvesna i drugačija od ostalih.

No, u isto vreme sa tim procesom ličnog rasta i osamostaljivanja, neophodno je da razvijamo i brusimo kod sebe sposobnost i toleranciju za odnose i saradnju sa drugima. Dobar tim traži i jedno i drugo: da kultivišemo sopstvene vrednosti i ličnu autonomiju, kao i kooperativnost i harmoničnost u našim odnosima sa drugima u svrhu ostvarivanja zajedničkih ciljeva.

To je bilo krajem sedamdesetih godina u Beogradu. Tada, kao mlad diplomirani inženjer ja sam bio zainteresovan za dve stvari, jedno je bilo organizacija rada, na kom predmetu sam i diplomirao još u srednjoj školi, i druga oblast mog interesovanja se odnosila na lični razvoj i spiritualnost. U neprekidnom traženju šta je u ovim domenima novo, posebno u Engleskoj i Americi, došao sam do informacija o kliringu od prijatelja psihologa, koji se tek bio vratio iz Amerike. Bez oklevanja sam stupio u kontakt sa tadašnjom Dijadnom školom iz Kalifornije i to je bio početak jedne duge i plodne saradnje.

2. Šta vas prihvatilo, šta je bilo toliko zanimljivo, drugačije, uporabno, korisno?

Gledano iz sadašnje pozicije, rekao bih da je to postojanje jednog celovitog i konzistentnog sistema, koji je istovremeno i naučan i tradicionalan, u smislu da je u harmoniji sa vekovnom spiritualnom tradicijom Istoka i psihoterapijskom praksom Zapada. Takođe, bogatstvo praktičnih alata za primenu u praksi.

Gledano iz onog vremena, jednostavnost i efikasnost. Brzina delovanja, probojnost. Neposredno pre toga, ja sam se bavio Jungom, antropozofskim učenjem dr Rudolfa Štajnera i Aikido-om, japanskom borilačkom veštinom, što je sve zahtevalo puno napora i učenja, a stvarni pomaci u ličnom razvoju i napredovanju nisu uvek bili tako jasno uočljivi, ni meni lično a ni drugima.

3. U čemu se razlikuje od poznatih NLP, Transakcione analize, Geštalt teorije? Šta je njegova prednost?

Kliring daje naglasak na razvoj lične svesnosti i podizanje sposobnosti za dublje i kvalitetnije odnose sa drugima. Naglasak je na dubini pristupa, koje dovode do trajnih pozitivnih promena.

Neke od ovih metoda koje ste spomenuli, kao NLP na primer, bave se modelovanjem ili jednostavnije, kako da se iz nekog “negativnog” mentalnog stava prebacimo u “pozitivan”. Kao prvo, za mnoge ljude tu nije uvek moguće, a drugo, ni jedno fiksirano mentalno stanje nije ono što čoveku pomaže. Ono što čoveku treba je potpuna oslobođenost od bilo kavih mentalnih klišeja, jer jedino tako se proširuje njegova kreativnost i sposobnost odlučivanja i izbora najboljih opcija.

Slično je i sa Transakcionom analizom, koja se bavi ego stanjima i komunikacionim modelima. U kliringu mi smatramo da je ego samo jedan deo i to onaj površni deo čovekovog uma, te da samo manipulacije na tom nivou nisu dovoljne za suštinske i održive promene.

Kliring je bliži Geštaltu i čak Frojdovoj psihoanalizi, sa tom razlikom što je nastao šezdesetih godina u Kaliforniji, na samom početku kompjuterskog doba, pa ako hoćete čak i na istom prostoru, u Silikonskoj dolini i u neposrednoj blizini Stenford Univerziteta, najvažnije obrazovne institucije na zapadnoj obali Amerike. Frojdov sistem je nastao u periodu parne mašine i I. svetskog rata. Razvijenost jezika i sloboda izražavanja, koja su u samoj srži ovog posla, su se od tada bitno promenile. U tom smislu, pristup i alati kliringa su odraz današnjeg vremena i potreba savremenog čoveka.

Na primer, Frojd u svoje vreme, nije mogao klijentu da upućuje direktna pitanja o njegovom seksualnom životu, zato je razvio tehnike analize snova, simbola i dr., kako bi mogao ulaziti i istraživati ta važna područja nečijeg života, odnosno osvestiti i uklanjati mentalnu i emocionalnu patologiju u vezi sa time. U današnje vreme klijent često već u prvoj sesiji sam govori o svojim seksualnim problemima, a da ne govorimo o tome da preokupiranost poslovnim obavezama i tempo današnjeg života, malo kome omogućavaju takav luksuz izležavanja i beleženja svojih snova. Današnji prezauzeti poslovni ljudi će vam često reći da im hronično nedostaje odmor i spavanje, a da mesecima ne pamte ni jedan svoj san.

4. U koja područja života možemo poseći, ući sa tom metodom?

Alati i pristupi u kliringu su univerzalno primenljivi u svim područjima čovekovog života, kako ličnog i privatnog, tako isto i profesionalnog, ali i u onim sferama koje nazivamo trening sposobnosti. Primena toga zavisi od samog praktičara, odnosno od njegovog prethodnog obrazovanja, iskustva i interesovanja.

Na primer, neko ko je pedagog, može primenjivati kliring u svom radu sa decom i u obrazovnom procesu, neko ko je lekar ili psiholog, primenjivaće ga u psihoterapiji, dok će ga poslovni ljudi koristiti za sticanje i razvoj poslovnih veština i kompetencija (liderstvo, samopouzdanje, pregovaranje, prodaja i dr.).

5. U mnogo godina prakse već ste doznali, gde je kliring najbolje koristan, gde donosi najbolje rezultate?

Što se mene lično tiče, ja sam najviše preokupiran pitanjima kako trenirati buduće praktičare kliringa i pomagati im kasnije nakon osnovne obuke, putem redovne supervizije, u njihovom radu sa drugima. U zadnjih desetak godina pravi izazov je bio i kako primenjivati metod u poslovnoj sferi, odnosno kako trenirati ljude u kompanijama i državnim institucijama u različitim segmentima njihovog praktičnog rada u svrhu ostvarivanja boljih rezultata. Na oba ova područja i dalje angažovano radim, to su oblasti mog sadašnjeg interesovanja i svojevrsni lični izazov.

Što se tiče pojedinca, odnosno rada sa ljudima prvenstveno na individualnom ali i na grupnom nivou, teško je pronaći osobu koja ne bi ostvarila konkretne i višestruke dobiti. U smislu psihoterapije, posebno se preporučuje osobama za čije tegobe se na fizičkom planu još ne mogu otkriti bilo kakve patološke promene. Takođe, kao paralelna ili prateća terapija kod brojnih psihosomatskih oboljenja.

Kliring se preporučuje i osobama koje imaju komunikacione i relacijske probleme sa ljudima iz svoje okoline ili su opterećeni raznim tegobama mentalne prirode. Isto tako, i osobama koje su emocionalno “isključene” i “zakočene”, tj. ljudima koji su u svakodnevnom životu postali emocionalno hladni i neosetljivi ili se pak nalaze u neprestanoj borbi sa svojim osećanjima. Zatim, onima koji pate od stida i griže savesti, kao i ljudima koji su uklješteni u sopstvene krute stavove, zbog kojih nisu u stanju da nađu izlaz iz, za njih, trenutno ili hronično nepodnošljive situacije.

U smislu ličnog i profesionalnog razvoja, kliring se preporučuje svima onima koji žele da postignu više u svom životu, bilo da se radi o ličnim, porodičnim, poslovnim ili drugim ciljevima.

6. Kako je kliring pomogao ka vašem ličnom razvoju?

Višestruko. Studiranjem i primenom kliringa na sebi samome, naučio sam da lakše i slobodnije upravljam sopstvenim umom, da se ne iscrpljujem u dugotrajnim brigama, kao i da ne dozvolim da potencijalni konflikti sa drugima skliznu u svađe, što je sve dovelo do funkcionalnijeg korišćenja moje unutrašnje energije, a istovremeno mi pruža više lične slobode i funkcionisanja u “duhu igre”. Takođe, otvorenost prema sopstvenim i tuđim emocijama, porast empatije i humanizma prema ljudima uopšte, kao i jednu dublju i stalnu spiritualnu otvorenost.

7. Zašto mislite, da više i više ljudi traži sebe, oseća potrebu, da otkrije svoje bivstvo? Šta se promenilo u zadnjim godinama?

Ljudi su svesna bića i potreba za razumevanjem samog sebe i sveta koji nas okružuje je naša prirodna potreba. Takođe, čovek je biće sa osećajem za etiku, te imamo stalnu potrebu da preispitujemo svoje postupke i ponašanje prema drugima.

U egzistencijalnom i poslovnom smislu život je postao kompleksniji i dinamičniji, što iziskuje od pojedinca da češće i brže donosi kvalitetne odluke, za koje treba da bude u stanju da preuzme potpunu odgovornost. Svakodnevno se suočavamo sa raznim promenama, kako na ličnom, poslovnom, porodičnom i širem društvenom planu, koje zahtevaju zauzimanje novih stavova i pozicija.

U mogućnosti smo da stvaramo bolje šanse za sebe i svoje neposredno okruženje ako bolje i dublje poznajemo samog sebe i ako smo unutra manje opterećeni mentalnom i emocionalnom patologijom. U tom smislu rad na sebi i trening ličnih i profesionalnih sposobnosti postaju teme koje su direktno povezane sa našim daljim napredovanjem ili čak sa pitanjem opstanka. Čovek, kao ni čitavo društvo ne može stajati u mestu, ili se razvija ili degradira i iščezava. Ušli smo u takvu fazu razvoja kada rad na sebi postaje imperativ daljeg opstanka.

8. Svi znamo da su ljudi kompleksna bića. Gde je najbolje početi, sa emocijama, spiritualnošću, na telesnom nivou ili negde drugde?

U kliringu mi govorimo o unutrašnjoj demokratiji, odnosno o ostvarivanju harmonije između uma, emocija i tela. Takođe, čovek je i spiritualno biće, te postoji i ta dublja četvrta dimenzija. Može se početi sa bilo kojim od ova četiri nivoa i to zavisi od pojedinca i konkretne situacije. Uopšteno govoreći, u praktičnom radu u sesijama kliringa išli bi onim redosledom kako smo ih ovde u odgovoru i pomenuli.

9. Šta bi rekli ljudima koji traže najbolje u sebi, kako to uraditi?

Mi svi u sebi imamo i ono dobro i ono loše. Naš um je satkan od tih parova suprotnosti, koji su u neprekidnom smenjivanju a često su i neposredno suprotstavljeni jedno drugom. Naša mentalna šema je slična šahovskoj tabli. Ostvariti unutrašnju slobodu i izaći iz te igre podela i dualnosti, sagledavati celinu i preuzeti potpunu odgovornost za sopstveni život, bez okrivljivanja drugih ili celog društva u kome živimo, to je ono najbolje što možemo na sebi i za sebe da uradimo.

10. Mi smo napravili analizu veština, sposobnosti, osobina, koje moramo razviti, da se pomičemo u smeru poslanstva. Najbitnija je svest o sebi, upornost, kreativnost, mentor. Šta od toga je po vašem mišljenju najbitnije i zašto?

Najbitnije je da znamo ko smo, imati jasno definisan lični i profesionalni identitet. Odatle sve počinje. Druga bitna stvar je hrabrost. U svom profesionalnom radu sam sreo mnogo nadarenih ljudi sa brojnim ličnim kvalitetima, koji nisu uspeli da se ostvare u svom životu. Zajednički imenitelj svih tih neuspeha je odsustvo lične hrabrosti, jer u pojedinim prelomnim životnim momentima nisu izašli u susret izazovima.

Treća stvar je ostati centriran, odnosno delovati iz pozicije jedinstva uma, emocija i tela, koju smo definisali kao unutrašnja demokratija, kako bi izbegli da postanemo žrtva diktature sopstvenog uma ili da se pozicioniramo i donosimo odluke isključivo na osnovu sopstvenih osećanja i trenutnih emocionalnih stanja. Ako tome dodamo i ove povoljnosti koje vi navodite: kreativnost, upornost, podršku od strane drugih i sl., onda neko ima sve uslove da se ostvari i postane junak ili heroina svog vremena.

11. Da li se time realizujete, kako to osećate u sebi?

Tako je, to je osećaj samorealizacije. Osećate ispunjenost i zadovoljstvo, nema griže savesti i prestanak okrivljivanja i sebe i drugih.

12. Da li osećate svoj rad kao poslanstvo / životnu misiju?

Ako posedujete neko znanje ili retku specijalnost onda vas to obavezuje na predaju i transmisiju tog znanja drugima. Inače, može doći do gubitka tehnologija. Takvih primera imamo u istoriji. Na primer, izgubljena tehnologija izrade rimske cigle.

Ja sam u jednom dužem periodu vremena bio aktivniji i radio više, i u većem broju sredina i različitih kultura u poređenju sa svojim kolegama iz drugih država. Stečeno znanje i iskustvo iz tog perioda sam izneo u svojoj drugoj knjizi “Od usamljenosti do odnosa”, koja je izašla u Beogradu 2011. godine i odmah je prevedena na engleski i francuski jezik. Time sam se odužio kolegama i svojoj struci, a istovremeno povratio sopstvenu slobodu.

No, svoju prvu knjigu “Da li sam ja normalan?” koja se upravo sada prevodi na slovenački, bi želeo da vidim u svim knjižarama u ovoj državi, jer mislim da ta knjiga ima misiju da doprinese boljitku i duševnom zdravlju svakog pojedinca.

“GALERIJA ŽIVLJENJA”, Alenka Zdešar, 11. Juli 2013.

Na seanse psihoterapije, po mom iskustvu, bilo da se radi o kratkotrajnom savetovanju ili u svrhu nekog dužeg i dubljeg rada na sebi, najčešće dolaze osobe starosti između 30 i 60 godina starosti. Jedna od čestih oblasti njihovog interesovanja i rada, čak dosta često i dominantna, jeste: odnosi sa osobama suprotnog pola, odnosno muško-ženske relacije.

Na osnovu sopstvenog dvadesetogodišnjeg iskustva, zavisno od stanja u pogledu njihovih partnerskih odnosa, podelio sam ih u četiri osnovne kategorije. Ove kategorije se lako diferenciraju na osnovu kriterijuma koje u ovom tekstu navodim, ali ih ipak ne treba shvatati kao monolitne blokove, s obzirom da postoji mnogo specifičnosti i međusobnih preklapanja.

Kategorija 1: Naivno-disfunkcionalna

Posledice manipulativnog ponašanja

Ovde svrstavam sve one koji su navršili trideset godina a nisu udate ili oženjeni, niti imaju stalnog partnera. Njihove prethodne veze su po pravilu bile neuspešne i ostavile su određene negativne posledice, kako na emocionalnom, tako i na mentalnom i telesnom planu. Naravno, ne u meri da bi odustali od traženja novog partnera; naprotiv, težnja za novim partnerom često i jeste njihova glavna preokupacija.

U radu sa njima, lako se pronalaze mentalne, emocionalne i telesne disfunkcionalnosti vezane za suprotni pol, u vidu komunikacionih teškoća i blokada, odsustva osećaja granica, manipulativnog ponašanja, stida i griže savesti, krutih mentalnih stavova, emocionalnih naboja ili hladnoće, odnosno odsustvo kontakta sa sopstvenim osećanjima, što sve i inače predstavlja standardne oblasti terapijskog rada. Njihove telesne disfunkcionalnosti se tiču odnosa prema seksu i sopstvenom telu. To su po pravilu loši ljubavnici, osobe koje imaju problema sa orgazmom i potencijom.

Često se radi o vrlo inteligentnim, obrazovanim i privlačnim osobama, ponekad vrlo uspešnim na profesionalnom planu. Takva disproporcija i neharmoničnost u razvijenosti pojedinih funkcionalnih sposobnosti kao da čini njihov unutrašnji konflikt još oštrijim i težim u smislu pronalaženja sopstvenog “puta spasenja”.

Kada se radi o devojkama iz ove kategorije, naročito onim obrazovanim, koje po interesu za rad na sebi zapravo i predstavljaju najčešću klijentelu, često srećemo vrlo visoke standarde u pogledu budućeg partnera.

Ko je idealan savremeni partner

One traže muškarca sličnih godina, obrazovanog, fizički privlačnog, zdravog, uspešnog u svom poslu, solidnih materijalnih prihoda, i plus: da je slobodan i zaljubljen u nju. Objektivno posmatrano: mali broj takvih kandidata i odsustvo fleksibilnosti, odnosno dosledna istrajnost u primeni ovih visokih kriterijuma, kao i osećaj karakterističan za to životno doba “da ima još puno vremena”, najčešći su razlozi što takve osobe uđu i u svoje četrdeste godine bez partnera.

Zato sam nazvao ovu kategoriju, pored “disfunkcionalnom”, nazvao još i “naivnom”. U čemu je zapravo njihova iluzija? Pa jednostavno, posle tridesete godine retko se može naći u isto vreme i uspešan i slobodan muškarac. Takva kombinacija je tada relativno retka. Ti muškarci su se mogli sresti samo u prethodnoj dekadi. U tridesetim, uspešni muškarci su već oženjeni, ili imaju stalnu partnerku, a oni koji su slobodni pripadaju ovoj istoj naivno-disfunkcionalnoj kategoriji, što, naravno, nije uvek lako uočljivo. Takva veza se onda često završava novim razočaranjem, osim u onim kombinacijama kada su individualne patologije partnera međusobno kompatibilne.

Zašto je to tako? Kakva je to bitna razlika između dvadesetih i tridesetih godina? Životna energija koja se nalazi u svakoj osobi je do kraja dvadesetih godina, tačnije do 26. ili 27. godine, usmerena na telesni i ukupni razvoj organizma. Nakon tog perioda, telesni razvoj se završava i ta energija, koja sada postaje slobodna, treba da bude ponovo u nešto kanalisana, kako ne bi postala “divlja” i tako počela da stvara uslove za nastajanje i razvoj duševne patologije.

Najkraće rečeno, nju je najbezbednije kanalisati u dva pravca. Jedan pravac je posao, a drugi formiranje sopstvene porodice, odnosno redovan seksualni život. Većina ljudi u tom dobu to tako i uradi. Naravno, postoje i mnogobrojne forme kompenzacija, i u osnovi, bolje ili lošije ekonomisanje sopstvenom životnom energijom. Neko ko je umetnik, naučnik ili sportista, posebno ako je ambiciozan i ima visoke ciljeve, može da napravi dobar izbor tako što će više svoje energije usmeri u tom pravcu, dok će svoj seksualni život i osnivanje porodice staviti, za određeno vreme, u drugi plan.

Oženi sina kad hoćeš, a ćerku udaj kad možeš

Tu sada određenu ulogu igraju i razlike u polovima. Ako uzmemo da je osnovni cilj braka rađanje i podizanje dece, onda devojkama nakon četrdesete godine može biti već kasno za brak. U stvarnosti to i jeste najčešće tako. Da parafraziram Čarlsa Bernera, osnivača kliringa, koji kaže: većina devojaka se uda do svoje tridesete godine; od tridesete do četrdesete, situacija se menja – udaće se samo polovina, dok će druga polovina ostati neudata, a ta polovina koja se nije udala do svoje četrdesete godine se verovatno neće nikada ni udati.

Muškarci su tu, naravno, u povoljnijoj poziciji. Naročito intelektualci, koji počinju da se poslovno iskazuju tek posle četrdesete godine. Otuda i ona narodna izreka: oženi sina kad hoćeš, a ćerku udaj kad možeš.

Što se tiče muškaraca iz ove kategorije, oni su često psihološki nezreli i nisu spremni da preuzmu odgovornost koju nosi brak. Plaši ih svakodnevno suočavanje sa haotičnim ženskim umom, njihovom stalnom potrebom da budu slušane, česti iskazi nezadovoljstva i emocionalne drame.

Ponekad čak i kratak izlet ili avantura sa osobom koja dobro funkcioniše ovoj kategoriji može da dosta pomogne. Takvo iskustvo im obezbeđuje dobar model za uspešan i funkcionalan odnos, koji njima obično nedostaje i može da im povrati često već davno izgubljeno samopouzdanje i nadu. Uz to, fizički kontakt i doživljaj sopstvenog tela kroz seksualni odnos može biti značajan prelomni trenutak za susret i kratkotrajnu integraciju uma i tela, i (za neke od njih) nikada ranije doživljeni osećaj potpunog zadovoljstva. Setimo se samo jednog od velikih pionira: Vilhelma Rajha, koji je tvrdio da su jedini momenti istinskog psihološkog zdravlja prisutni samo u tih nekoliko minuta nakon orgazma.

I za muškarce i za žene u ovoj kategoriji, a naročito u tridesetim godinama, s obzirom da su tada svi putevi još uvek otvoreni, veoma je dobro da investiraju u sebe i svoj lični razvoj. Veliki broj njih tada još uvek nije svestan činjenice da im je neophodna pomoć sa strane, od drugog, niti znaju kako da to ostvare. Kliring im pomaže da se oslobode emocionalnih naboja i opterećenja vezanih za prethodne veze, da steknu sposobnost za bolji kontakt i bliskost sa drugim osobama, da sagledaju bolje svoje ciljeve, da se oslobode stida i griže savesti, kao i predrasuda i fiksiranih stavova u vezi sopstvenog tela, seksualnosti i suprotnog pola.

Time se otvara put za bolji odnos sa sopstvenim emocijama i sopstvenim telom, čije stvarne potrebe ova kategorija hronično ignoriše. Nakon četrdesete, uobičajni krizni period sa kojim se susreću svi ljudi ovu kategoriju još teže pogađa. Kliring im tada pomaže da se sa krizom lakše suoče, da redefinišu svoje životne ciljeve i da otkriju nove motive i životni elan neophodan za budućnost.

Kategorija 2: Brak sa “zajedničkim projektima”

U ovu svakako najbrojniju kategoriju svrstao bih sve one koji žive zajedno, obično venčani i imaju zajedničke projekte vezane za rađanje i podizanje dece, posao, novac, kuću i dr. ili imaju stalnog seksualnog partnera.

S obzirom da smo svi začeti u međusobnoj vezi oca i majke i najčešće rođeni u porodicama, to nam dođe kao prirodna šema iz detinjstva, koju nesvesno želimo da sledimo i reprodukujemo. Ona proizilazi i iz naših najdubljih instinktivnih impulsa za opstankom vrste, kao što je i snažno podržana od crkve i društva; stoga, bar za većinu ljudi, ovo bi bila najbolja kategorija u kojoj bi trebalo da se nađu krajem svojih dvadesetih godina.

Problemi na koje se najčešće nailazi kod ove kategorije su veoma brojni i raznovrsni, kao što nam to govori i narodna izreka: svi srećni brakovi su srećni na isti način, dok je svaki nesrećan brak nesrećan na svoj način. Kao ni kod ostalih kategorija, u jednom ovakvom kratkom tekstu ne možemo da se upustimo u neko šire i iscrpnije razmatranje sveukupne problematike partnerskih odnosa.

Sumirano, veliki deo teškoća sa kojima se ovi parovi svakodnevno susreću proističu iz međusobne nekompatibilnosti u pogledu zajedničkih ciljeva, vrednosnih sistema, životnog stila i dr. To se posebno odnosi na zajednički seksualni život, što samo potvrđuje već rašireno uverenje da svi problemi iz međusobnih partnerskih odnosa potiču iz spavaće sobe. Seksualna energija i to kako se sa njom barata, odnosno kakav seksualni život neko vodi, predstavlja najbolju sliku, odnosno najbolji psihološki test neke osobe u celini.

Kakav će biti seksualni život između dvoje ljudi zavisiće od više faktora: međusobne prisnosti, poverenja, fizičke privlačnosti, odnosa sa sopstvenim telom, zdravlja, iskustva, ali i drugih faktora koje često nije lako dokučiti, a koji čine da seksualni odnos kod pojedinih parova bude potpuni debakl, a kod drugih da ide do nivoa vrhunskog zadovoljstva, i to ne samo telesnog, već i emocionalnog i duhovnog.

Problematičan seksualni život

Kada je ova druga situacija u pitanju, takvi parovi su u startu opušteniji i lakše funkcionišu u međusobnom odnosu, gotovo i da im nije neophodno da budu vezani drugim zajedničkim projektima, a lakše i jednostavnije kompenzuju druženjem sa drugima sve ono što im nedostaje u odnosu sa svojim bračnim partnerom.

Međutim, kako veliki broj ljudi u brak i međusobni život stupaju kao mladi i neiskusni, ili iz prethodne naivno-disfunkcionalne kategorije, često je njihov zajednički seksualni život u samom startu problematičan. Takva veza je onda potencijalno stalno nemirna i uzburkana i teže ju je štititi i očuvati.

U tom slučaju, da bi se veza održala, postaju neophodni zajednički projekti koji povezuju dve osobe, kao što su: rađanje i podizanje dece, zajednička profesionalna aktivnost, imovinski i materijalni interesi, ali i sve drugo što za oba partnera ima smisla kao deo istih ili sličnih sistema vrednosti i što u krajnosti kanališe zajedničku energiju ka istom cilju.

Iz mog iskustva, putem individualnog rada ili radom u paru, može se pružiti efikasna podrška za ostvarenje većeg stupnja međusobnog razumevanja, da se pojača dijalog i bliskost, kao i da se osveste i bolje definišu zajednički ciljevi, odnosno međusobna očekivanja i pravila igre (ugovor).

Kategorija 3: Emocionalno-seksualni adikti

Ovde dolaze oni koji imaju više od jednog seksualnog partnera ili koji često menjaju svoje partnere. Zatim, osobe koje su sklone vanstandardnim seksualnim praksama ili svakodnevnom seksualnom samozadovoljavanju. Tu mogu spadati i pojedine osobe iz prve kategorije i u tom smislu se ove dve kategorije mogu donekle preklapati, kao što je to slučaj i sa drugom i četvrtom kategorijom.

Kao i kod drugih adikcija, na primer kod droge i alkohola, i ovde mogu biti različiti uzroci, koji svi zajedno često u osnovi imaju stid i grižu savesti. Osećaj stida je kao neka unutrašnja rana koja stalno krvari, kao trajni i nepopravljivi hendikep. Čovek oseća da nije isti kao ostali, da je u nečemu faličan i da to ne može da ispravi. Ima osećaj da se mora sakrivati, kako drugi ne bi otkrili taj njegov nedostatak. Ne javlja se kada je osoba sama ili u paru, već uglavnom onda kada se nalazi u grupi.

Stid nastaje u ranoj, predverbalnoj razvojnoj fazi i kasnije biva potisnut i prikriven, sa širokom lepezom ispoljavanja i često zapanjujućim posledicama. Griža savesti, gledano razvojno, nastaje kasnije, kada je dete počelo da više opšti sa spoljašnjim svetom i da doživljava konsekvence svojih akcija. To je, dakle, specifičan doživljaj nagrade ili kazne za neku izvedenu radnju.

Za razliku od stida koji je jedan generalni i opšti osećaj, griža savesti se uvek odnosi na nešto određeno, na nešto konkretno što je urađeno a što nije trebalo, ili na nešto što je propušteno da se učini, a trebalo je to uraditi. Griža savesti je do određene mere pozitivna kategorija, iz tog osećaja može da se uči, koriguje neki deo date osobe ili njenog ponašanja, i omogućava da se postepeno razvije njena sopstvena etika.

Zavisnost na telesnom nivou

Sa stidom nije tako. Običan čovek ne pravi razliku između ova dva osećanja, pa su ona obično međusobno pomešana, te tako postaju još teže dostupna za neki tretman i pročišćavanje, a samim time postaju izraženija i stabilnija u svojim neposrednim i negativnim efektima.

Pored stida i griže savesti, koje su predstavljale mentalnu i emocionalnu bazu za pojavu i uspostavljanje neke adikcije, i od koje se teško osloboditi sve dok ta osnova ostane netaknuta, sve adikcije vremenom razviju i određene biohemijske promene i zavisnost na telesnom nivou. Na taj način se formira zatvoren kružni tok u kome se pojedini delovi međusobno stimulišu i podstiču.

Na primer, ako je neka osoba navikla da svakodnevno više puta doživljava orgazam, njegovo ili njeno telo će u većoj meri proizvoditi supstance koje se pri tome izlučuju. Ako bi sada ta osoba, iz bilo kog razloga, iznenadno prestala sa tom praksom, zbog ustaljeno povećane proizvodnje i nagomilavanja takvih supstanci u telu, ona bi osećala jaku potrebu za seksom i imala bi teškoće da tu potrebu sada obuzda, jer se ona sa tela direktno prenosi na mentalnu i emocionalnu sferu, neposredno uzrokujući pojavu pojedinih misli i želja.

Kliring može pomoći osobama iz ove kategorije da osveste skrivene mehanizme njihovog ponašanja, da se oslobode stida i griže savesti, izađu na kraj sa biohemijskim procesima u telu i da transformišu svoj emotivni i seksualni život u pravcu ostvarivanja boljih odnosa sa drugima, istinskog zadovoljstva i boljeg ekonomisanja svojom životnom energijom.

Kategorija 4: “Transcendentalna kategorija”

Ovde spadaju svi oni za koje partnerski odnosi nisu više nešto što bi za njih bilo u prvom planu. U ovu kategoriju se obično stiže u zrelim godinama i to iz druge kategorije, odnosno, u nju stižu oni koji su se u svojim prethodnim životnim fazama već dovoljno iskazali i realizovali na ovom planu, u smislu zadovoljavajućeg seksualnog života, formiranja porodice i podizanja dece.

Razlog što u ovu kategoriju nije moguće ili je teže doći iz ostale dve navedene kategorije, leži u tome što ovde nisu u pitanju samo mentalne odrednice, nešto što je neko razumeo, prihvatio, pomirio se, ubedio sebe i sl. već zato što se tu takođe radi i o emocionalnom i telesnom ostvarenju (realizaciji), koje nije moguće isfabrikovati – ono se jednostavno desilo ili nije, nešto je doživljeno i kompletirano, ili nije, i tu sada ne postoji kompromis, pogađanje ili nešto treće.

Čovekov odnos sa partnerom u toj fazi je po pravilu dobar, obostrano zadovoljavajući u praktičnom i funkcionalnom smislu. Seksualni odnosi i potrebe mogu biti ređe, ali su ispunjavajući i kvalitetni. Proističu više iz telesnih i emocionalnih, a manje iz mentalnih nadražaja i stimulansa. Osobe u ovoj fazi nalaze načina da lakše transformišu takve seksualne, zapravo energetske i životne impulse, tako da je njihova pažnja i energija usmerena u nekim drugim pravcima koji njima izgledaju važniji, kao što mogu biti: posao, porodica, hobi, humanitarna, duhovna ili religijska aktivnost i sl. Rezultat toga je uspeh na izabranom planu delatnosti.

Iako se ne radi o partnerskim odnosima, u ovu kategoriju bismo mogli svrstati i monahe, koji, kada su dobro vođeni vekovnom tradicijom određene spiritualne prakse i kada su i sami disciplinovani i posvećeni na svom duhovnom putu, uspevaju da transformišu seksualnu energiju u više spiritualne ciljeve i dostignuća.

Kada je u pitanju ova kategorija, po ovom pitanju rad na kliringu nije potreban, osim u smislu potvrđivanja i stabilizacije postojeće pozicije.

1. Porast komunikacione sposobnosti

Klijent predstavljajući u sesijama sebe i svoju situaciju i odgovarajući na instrukcije i pitanja praktičara, podiže nivo svoje sposobnosti za kontakt i odgovornu i jasnu komunikaciju sa drugima. Vremenom postaje sve spremniji da se konfrontira sa svojim umom i unutrašnjim haosom, kao i sa praktičarem koji sedi nasuprot njega i da sa njime podeli ono što se za njega dešava.

Time se podiže njegova spremnost i samopouzdanje da i u svakodnevnom životu lakše i jasnije (odgovornije) komunicira sa drugima i o različitim temama.

2. Otvaranje ignorisanih tema i aspekata

U svakodnevnom životu klijent često, svesno ili nesvesno, izbegava da razmišlja i da govori o pojedinim aspektima svoga života. Psihološka je činjenica da kada čovek ne govori o pojedinim aspektima, njegov koeficijent inteligencije u tom domenu opada. Takođe, postoji rizik, da je upravo na tom terenu već zasejano seme budućih problema, koji će sa vremenom dobijati na snazi i značaju.

Rad u sesijama se odvija u cilju rešavanja i eliminisanja određenih trenutnih teškoća zbog kojih je klijent došao, no one su često neodvojive od klijentove opšte situacije. Pitanja i procedure koje primenjuje terapeut klijenta će dovesti u situaciju da se otvara i da sagledava i govori o tim, do tada, zanemarenim aspektima svoga života.

3. Uklanjanje emocionalnih opterećenja

Otvarajući se i govoreći o pojedinim oblastima o kojima je klijent inače izbegavao da misli i govori u svakodnevnom životu i u pogledu kojih je emocionalno opterećen, dolazi do rasterećenja od takvih sadržaja i naboja.

Tokom rada klijent će ponovo, ovog puta uz punu svesnost i stručno vođenje od strane terapeuta, iznova proći kroz određene bitne situacije i suočiti se sa nerazrešenim emocionalnim bolom u njima, kada će se njihovi negativni efekti anulirati i rehabilitovati klijentova sposobnost da ponovo bude u kontaktu sa svojim osećanjima.

4. Uvidi

Nazivaju se još i „aha” iskustva. To su oni momenti koji se standardno dešavaju tokom rada u sesijama, kada se klijentu nešto raščisti, sredi, iznenadno postane jasno i stvari legnu na svoje mesto. Nešto što je do tada bilo ignorisano, haotično, maglovito, odjednom se razbistri i prava realnost se sagleda u punom sjaju. Uvidi predstavljaju standardni „proizvod” sesija i sposobnost iskusnih terapeuta i dobrih metoda se može meriti „proizvedenim količinama ove robe”.

5. Razumevanje i porast svesnosti

Cilj kliringa je porast svesnosti i podizanje sopstvenih kapaciteta za odgovorne, i na principima fer razmene, izgrađene odnose sa drugima. U tom smislu, terapeut predstavlja model svih klijentovih odnosa iz njegovog svakodnevnog života: prekinutih, indirektnih i manipulativnih relacija. Sve te efekte možemo posmatrati kao rezultat nemogućnosti da se postigne obostrano razumevanje.

Kako u sesijama upotrebom svih principa i alata, a pre svega kontaktom i sopstvenim investiranjem samog terapeuta u proces rada, to razumevanje počinje da se ostvaruje i da se u tome sa svakom narednom sesijom sve više napreduje, klijent će efekte toga početi da spontano prenosi i na svoj spoljašnji život. Kao rezultat toga podići će se njegov nivo razumevanja samog sebe, a samim time popraviće se i njegovi odnosi sa drugima.

6. Mogućnost odvajanja pažnje od problema

Navodili smo već u tekstu da problemi i nerazrešene traume iz prošlosti deluju kao magneti i da uz sebe stalno, permanentno vezuju jednu, često ne malu, količinu klijentove pažnje. Rad u sesijama, na tekućim i hroničnim problemima, na prošlim traumama, putem osvešćivanja i ponovne integracije, vraća te zarobljene jedinice pažnje i klijent je ponovo i u znatno većoj meri prisutan „sada i ovde”.

Čovek stiče mogućnost, ili tačnije rečeno, iznova rehabilituje svoju izgubljenu sposobnost da se stavi u ulogu neutralnog posmatrača i da se za izvesno vreme distancira od nekog svog problema. Kada je neki problem za izvesno vreme ostavljen na stranu, da se „ohladi” ili da se čovek privremeno distancira od nekog razmišljanja i da može da se odmori tokom noći, na primer, nakon toga se taj isti problem može sagledati iz nekog novog ugla i nove opcije dobijaju šansu da se pokažu.

7. Kompletiranje nezavršenih ciklusa

Jedan od sigurnih indikatora nečijeg nepovoljnog mentalnog ili emocionalnog stanja jeste postojanje velikog broja nekompletiranih ciklusa – postojanje velikog broja započetih akcija iz prošlosti ili odnosa sa drugim ljudima, koji nisu na adekvatan način dovedeni do kraja. Tokom rada u sesijama ili kroz akcije izvan njih, klijentu se pomaže da kompletira takve stare i nezavršene cikluse.

8. Jasni ciljevi

Postepeno, napredovanjem u sesijama, klijent počinje da jasnije definiše svoje buduće ciljeve i da razlikuje glavne od sporednih. Smanjuje se lutanje i „kretanje u svim pravcima odjednom”. Životna energija dobija jasan pravac i usmerenje i počinju da se uočavaju prvi uspesi na planu realizacije nekog izabranog puta. Sami ciljevi proističu iz osobe same, iz njenih osvešćenih sistema vrednosti i suštinskih potreba. Istovremeno klijent ispoljava mogućnost da se na izabranom cilju ili pravcu svesno i voljno angažuje i istraje u kanalisanju svoje vitalne energije, što predstavlja ključ napredovanja.

U sesijama kliringa, često već u samome startu, praktičar direktno pita klijenta: „Šta ti hoćeš, šta je tvoj cilj, zašto si ovde?” i sl. slušajući pažljivo pri tome njegove odgovore. Ako uspe da pruži smisleni, realističan i jasan odgovor, terapeut će odmah proveriti njegovu sposobnost za investiranje voljnog napora u tom pravcu, odnosno klijentovu motivisanost da to ostvari. Iskusan praktičar poseduje razvijenu senzibilnost i kriterijume da „dečje želje” odvoji od odgovornih i realnih ciljeva odrasle osobe, iako ove prve mogu predstavljati korisnu građu za osvešćavanje klijentovog sistema vrednosti i oslobađanje potisnute energije njegovog „unutrašnjeg deteta”.

9. Oslobađanje od stida i eliminisanje griže savesti

Kao što smo već ranije naveli, stid se meša i uspešno međusobno dopunjava sa grižom savesti. Javlja se onda kada je prisutno više osoba. Može se raditi na njemu u grupama, kao i u individualnim sesijama putem primene standardne procedure za rad sa problemima. Tokom rada se često stiže do nekog fiksiranog stava u smislu „Ja sam nula” ili slično, što onda otvara mogućnost rada pomoću tehnike MP-4 i za oslobađanje od takvog negativnog unutrašnjeg programa.

Svaka osoba je, u većoj ili manjoj meri, opterećena osećajem krivice. To je posledica nečeg rečenog ili učinjenog u prošlosti, što iz sadašnje perspektive smatra da nije trebalo da uradi, ili zbog toga što je nekada propušteno nešto, što je tada u toj situaciji, trebalo reći ili učiniti. Griža savesti je tipičan uzrok samodestruktivnog i sabotirajućeg ponašanja čoveka prema samome sebi. Kod onih ljudi koji se često žale na nesrećnu i lošu sudbinu, ili okolnosti, uvek ćete u radu otkriti nagomilane osećaje griže savesti.

Stoga, da ponovimo ono što smo već ranije u tekstu naveli, uprošćeno tehnički rečeno, najbrži put da se izmeni nečija „sudbina”, tj. najbrži put do sreće i radosti življenja, jeste oslobađanje od osećaja krivice. No, kako vidimo, rad na ovom delu je moguć tek u naprednoj i poodmakloj fazi kliringa, ili psihoterapije uopšte, jer na početku tipičan klijent odbija svaku mogućnost o sopstvenoj krivici i odgovornosti za situaciju u kojoj se nalazi, čvrsto se cementirajući na poziciji „pogledaj šta su mi uradili”, odnosno nalazi se u poziciji „žrtve” i okrivljivanja drugih.

Pristup kliringa, psihoterapijski pristup uopšte, je u svojoj biti potpuno suprotan, iako se to nikada direktno ne kaže na taj način, ali bazična postavka je zasnovana na postulatu: “Ti si ODGOVORAN za svoju sadašnju situaciju. Ti i niko više. U svemu ovome se nalazi lekcija za tebe, koju treba da razumeš i savladaš”.

U svojoj knjizi „Filozofija vina” o tome sjajno govori Bela Hamvaš, kada kaže: „Nisi ti spolja osuđen na prokletstvo. Ti sam sebe držiš u prokletstvu. Sve zavisi od tebe. Svaka duša se rađa cela i svoju celinu ne može izgubiti. Budi pametan, povrati svoju celovitost. Leka ima svuda”. Na istoj osnovi i u istom pravcu deluje kliring: čoveku se pomaže da se oslobodi tog unutrašnjeg prokletstva, da se osamostali, da radi, da voli, da uči i usavršava se. Korak po korak, klijent preuzima volan sopstvenog života u svoje ruke, počinje da odgovornije upravlja sobom i svojim resursima i da zajedno živi i sarađuje sa drugima, na principima zdrave razmene i međusobno dogovorene podele poslova i odgovornosti.

Ključ rada se, dakle, nalazi u reči ODGOVORNOST. Odgovornost direktno proističe iz čovekove svesti. Samo u onome čega je potpuno svestan čovek može odlučiti da preuzme potpunu odgovornost. Odgovornost je, dakle, nešto što se ne može nametnuti, čovek je sam preuzima na svoju inicijativu, ili ako mu priliku pruži druga osoba. Čovek mora da bude u stanju da dobro izvaga i izmeri stupanj lične odgovornosti koju preuzima, jer inače i preterana odgovornost (engl. overresponsibility) takođe predstavlja izraz nečije lične disfunkcionalnosti.

10. Čišćenje fiksiranih stavova i uverenja

Uklanjanje negativnih uverenja ili shvatanja koje klijent ima o sebi, o drugima i životu. Izlazak iz zakočenih stanja. Promena određenih karakternih crta ili pogrešno usvojenih identifikacija. Prepoznavanje i uklanjanje destruktivnog životnog scenarija.

Rad na ovom segmentu predstavlja suštinu kliringa, i zahvatanje na ovom nivou otvara mogućnost klijentu da dođe do istinske promene i lične transformacije. Sve pre toga je bilo samo pomaganje i rasterećivanje. Na ovom delu se tek može desiti suštinska promena, koja dovodi do trajnog eliminisanja pravih i dubljih uzroka nekih klijentovih životnih teškoća.

Zaključak

Iz svega iznetog, lako se može zaključiti da bi bilo teško pronaći osobu koja ne bi mogla da od kliringa ima neku korist. Kliring se sa sigurnošću može preporučiti osobama koje imaju komunikacione teškoće sa svojim bližnjima ili sa osobama iz svog neposrednog okruženja. Dalje, svima onima koji su preopterećeni raznim teškoćama mentalne ili emocionalne prirode i nalaze se u klopci sopstvenih mentalnih klišea i ograničenja.

Takođe, onima koji su žrtve stida ili su opterećeni grižom savesti, ili su postali emocionalno „isključeni”, „zakočeni”, „zabetonirani”, hladni i neosetljivi, odnosno svima koji su u stalnoj borbi sa svojim osećanjima. Istovremeno, i svima drugima, koji jednostavno žele da postignu više u svome životu, bilo da se radi o porodičnim, poslovnim ili drugim ciljevima.

Možda deluje iznenađujuće, ali šanse da sretnete nekoga koji će vam psihoterapiju i duhovnost jasno i kompetentno razlučiti su veoma male. Obično oni koji se bave duhovnim razvojem potcenjivački gledaju na psihoterapiju, dok će na drugoj strani veliki broj psihologa i psihijatara, koji pretenduju na pravo da se jedini bave psihoterapijom, svaki duhovni interes neke osobe smatrati nespremnošću za suočavanje sa stvarnošću i bežanjem od realnosti i svakodnevnih odgovornosti.

Od Zapada Istoku – ništa novo!

U nekadašnjim komunističkim zemljama religija je bila degradirana i marginalizovana, a psihoterapija nije ni postojala, izuzev retkih pojedinaca koji su pronašli način da je uspešno inkorporiraju u svoju postojeću psihijatrijsku ili psihološku praksu.

U našoj sredini dobar primer za to je akademik prof. dr Vladeta Jerotić. Na taj način smo imali stvorenu jednu realnost da nešto nije priznato i ne postoji, ali da jedan akademik može time da se bavi. Iz takve situacije je u javnosti proizišla nerealna slika da je psihoterapija neka nadstruka, kojom se mogu da se bave samo akademici.

Praktičan rezultat toga bio je sledeći: u skoro svim socijalističkim zemljama, tipičan primer za to je i velika Rusija, psihoterapija je smatrana subspecijalizacijom psihijatrije, i smatrano je da samo psihijatri mogu njome da se legalno bave. Ako još imate priliku da zavirite i u njihove programe te subspecijalizacije, onda situacija postaje gotovo komična. Programi rada su bazirani uglavnom na psihoanalizi, znači Frojdovoj tehnologiji iz doba parne mašine! Rekli biste, ništa novo! Zapad je ponovo uspeo da Istoku proda zastarelu tehnologiju.

Poređenja radi, kada je Evropa u pitanju, da uzmemo primer Francuske – zemlje na koju smo se često u našoj istoriji ugledali, prvenstveno kada su u pitanju slobode i prava čoveka. Psihoterapija se tamo, naravno, legalna, prisutna i široko prihvaćena, prisutne su sve savremene škole i modaliteti, ali se smatra nekom vrstom marginalne delatnosti i praktično je, kao profesija, zakonski nezaštićena.

Društveni status psihoterapeuta je sličan statusu koji u našoj zemlji imaju astrolozi. Sami psihoterapeuti su organizovani u nekoliko sindikalnih udruženja, a neka od njih su nešto strožija kada su u pitanju uslovi učlanjivanja.

Ko su, zapravo, psihoterapeuti

Određeni broj psihoterapeuta u Evropi jeste završio medicinu ili psihologiju, a zatim i neku od brojnih škola psihoterapije. I što je presudno, ili što čini liniju determinacije u ovim oblastima, radio je na sebi, što će reći da je lično i u jednom dužem periodu (radi se o više stotina sati) išao kod drugog psihoterapeuta na sesije iz metoda koji je studirao. Psiholozi i psihijatri nisu u svom školovanju prošli taj proces ličnog rada na sebi u formi i meri koja se traži od psihoterapeuta.

Evropska asocijacija za psihoterapiju, sa sedištem u Beču, pored ostalog osnovana je i zato da bi se “psihoterapija zaštitila od lekara i psihologa, koji sami nisu imali nijedan sat pravog treninga ili nisu u svom životu išli ni na jednu sesiju”.

Na obuku iz psihoterapije obično dolaze ljudi koji iza sebe već imaju neko profesionalno i životno iskustvo. Na primer, završili su neku školu, radili, formirali porodicu, podizali decu, a zatim bilo da su sami prolazili kroz neki krizni ili transformacijski period, tokom kojega su išli na psihoterapijske sesije, ili su jednostavno osetili kod sebe potrebu za razvojem, ili su možda otkrili neki svoj kapacitet za pomaganje drugima. Tek, na obuku iz psihoterapije nisu došli direktno iz gimnazije, u vreme kada još nisu bili ni formirani niti su imali priliku da osete na svojoj koži svu kompleksnost profesionalne, porodične i sveukupne životne problematike.

Treba znati da postoji značajna razlika između evropskog i američkog koncepta psihoterapije. Na osnovu Strazburške deklaracije, od 21. oktobra 1990. godine, tačka 1. “Psihoterapija je nezavisna naučna disciplina, i praksa koja iz nje proističe je nezavisna i slobodna profesija”. Dakle, stvar je do kraja jasna, psihoterapija je samostalna delatnost i nije pod patronatom nijedne druge nauke ili struke.

U Americi stvari stoje drugačije. Psihoterapija nije nezavisna i samostalna disciplina, već se ona praktikuje i razvija u okviru drugih profesija, kao što su na primer: sveštenička, lekarska, psihološka, sociološka, pedagoška i dr.

Nezamenljivi proces verbalne razmene

No, šta je to psihoterapija? Kako bismo definisali tu disciplinu ili praksu, pa bila ona nezavisna ili se nalazila pod krovom neke druge nauke? Autor ovog teksta je nekoliko godina bio član Komisije za standarde treninga Evropske asocijacije za psihoterapiju i lično je učestvovao na više sastanka na kojima se trebala definisati ova materija.

Na početku je privremeno usvojena definicija dr Alfreda Prica (Alfred Pritz), koja glasi: (Naučna psihoterapija je) “…svaki psihoterapijski metod baziran na komunikativnim metodama i na nezamenljivom procesu verbalne razmene, koji utiču na duševni nivo (iskustvene, svesne, emocionalne i kognitivne procese, kao i motivacione procese) i dovodi do konstruktivnih promena (poboljšanja, otklanjanja) simptoma bolesti i uzroka patnje, kao i do nove organizacije iskustva i ponašanja”.

Poenta je, dakle, u tome da između psihoterapeuta i klijenta u procesu rada dolazi do intenzivne i dinamične konverzacije, koju karakteriše izgradnja aktivne pozicije klijenta, koji u početku može delovati povučeno i beznadežno.

Tokom sesija popravlja se njihova međusobna relacija, uspostavlja se dijalog, stabilizuje empatija i raste nivo međusobnog razumevanja. Postepeno, to dovodi do navedenih pozitivnih promena i otklanjanja simptoma. Pri tome treba imati u vidu da ti procesi zahtevaju vreme.

Duševni simptomi i patologije su se obično dugo godina u klijentu formirale i stabilizovale, pa bi bilo nenaučno i naivno očekivati da se to može lako i brzo otkloniti.

Ubrzo posle usvajanja ove definicije, održan je prvi Afrički psihoterapijski kongres, gde su učesnicima prikazani drevni afrički načini lečenja duševnih bolesnika. Posetioci su informisani o uporednim istraživanjima u afričkim klinikama, gde su oko pojedinih bolesnika u svojim šarenim kostimima igrali plemenski vračevi, i o tome da su rezultati tog pristupa podjednako dobri kao i oni iz savremenog zapadnog arsenala lečenja!

Šta je čovekov um…

Na neke članove tadašnje Komisije za standarde treninga to iskustvo je uticalo tako da su na narednim sastancima tražili reviziju ili dopunu prethodno usvojene definicije, jer u primerima u kojima su oni bili svedoci nije bilo skoro nikakve verbalne razmene, a kamoli da je dovoljno dugo trajala.

No, nije se mogla lako i brzo pronaći u literaturi ili iskovati nova definicija, i na kraju se sasvim odustalo od njenog traženja sa opravdanjem da i druge discipline nemaju egzaktne definicije, uzevši pri tome medicinu za primer. Ako se zna da u nauci ne postoji ni definicija za um, a komunikacija je uglavnom umna aktivnost, onda je razumljivo da nije ni moguće definisati neki proces kada su nam ključni elementi tog procesa nepoznati.

Upravo iz nepostojanja definicije uma proističe i postojanje toliko velikog broja škola i modaliteta iz domena psihoterapije, koje se broje na stotine, a i dalje su u stalnom procesu nastajanja. U osnovi, ono što je zajedničko za sve metode je to da svaka od njih ima svoju teoriju (paradigmu) o tome šta je čovekov um (1), kako dolazi do aberacija (2), i koji je put, metod ili tehnike za izlečenje (3).

Kada govorimo o trenutnom stanju u psihoterapiji, ne možemo da propustimo da pomenemo i kanseling, izraz koji bismo mi preveli kao savetovanje, koji postaje sve prisutniji i popularniji u zapadnom svetu, što još više komplikuje ionako previše složenu profesionalnu scenu. Mnogi povezuju kanseling sa psihoterapijom, smatrajući je samo njenom bržom i plićom formom.

Pomoć zdravim ljudima

Ipak, stvarne razlike i profesionalne granice su veće i jasnije. Psihoterapeuti rade sa osobama koji imaju istoriju patologije i psihičkih smetnji. Nasuprot njima, kanseleri (savetnici) se bave pomaganjem emocionalno i psihički zdravim ljudima u rešavanju određenih problema sa kojima su oni trenutno suočeni u periodima kriza ili u određenim fazama ličnog razvoja.

Psihoterapija je bazirana na teorijama, analizama i dijagnozama, dok je kanseling usmeren na proces definisanja ciljeva i njihovog ostvarivanja. Psihoterapija se uglavnom odvija u kliničkom i medicinskom okruženju i kontekstu, dok kanseling ima znatno šire polje rada i primene.

Psihoterapijski trening kod većine škola traje od tri godine pa naviše i uključuje: trening i teoriju, lični rad i praksu pod supervizijom. Trening iz kanselinga je obično kraći.

Često se postavlja pitanje priznanja pojedinih škola ili modaliteta, naročito u zemljama bivšeg komunizma, gde su ljudi izgleda stekli naviku da ne smeju ništa da rade dok to “odozgo” neki “tata” ili “komitet” ne prizna ili odobri.

Na Zapadu je to pitanje rešeno preko zdravstvenog osiguranja. Osiguravajuće kompanije imaju svoje kriterijume na osnovu kojih škole mogu ući u njihov sistem i njihove sesije mogu biti onda pokrivene tim osiguranjem. Međutim, treba imati u vidu da mnogi psihoterapeuti zauzimaju poziciju da klijent sam treba da plati svoje sesije, jer je to sastavni deo terapije i njegovog procesa odrastanja i razvoja.

Jedan od ciljeva psihoterapije je svakako da podigne nivo lične autonomije i slobode svakog pojedinca, pa u tom kontekstu neki psihoterapeuti ili čak čitave škole ne haju ni za kakve sisteme priznavanja. Međutim, u praksi se potencijalnim klijentima savetuje sledeće: pre nego što se odluče za svog budućeg psihoterapeuta, da telefonom ili u susretu sa njime provere njegove kvalifikacije, odnosno da saznaju kojoj školi pripada, koliko je trajala obuka, ima li supervizora i da li pripada nekoj profesionalnoj grupi ili udruženju.

U principu, savetuje se izbegavanje odlaska na sesije kod autsajdera, odnosno onih terapeuta koji rade neke svoje metode, koji ne mogu da kažu ime svog trenera i supervizora i koji ne pripadaju nijednoj grupi ili udruženju.

A ima li vaš psihoterapeut supervizora?

To je dobar savet, najmanje iz dva razloga: prvo, takav psihoterapeut-autsajder ne mora da poštuje nikakav etički kodeks, pa se klijent nema kome obratiti ako nešto krene loše, a drugo, takvi autsajderi često i sami mogu biti osobe obolele od nekog oblika psihoze, koji su i sami bili dugogodišnji klijenti obično raznih terapeuta i škola, tokom čega su ponešto naučili pa počeli i da to primenjuju na drugima. U oba slučaja klijent je sasvim nezaštićen.

U osnovi, biti usamljeni praktičar nekog svog metoda suprotno je osnovnom cilju psihoterapije, a to je da čovek sam bolje funkcioniše i da nauči da se bolje usklađuje sa drugima. To nikako ne znači da je psihoterapija zatvorena i konzervativna i da nema mesta za kreativnost i pojavu novih modaliteta.

U našim uslovima, ako tražite psihoterapeuta, pa vam se on (ona) predstavi kao psiholog ili psihijatar, obavezno ga pitajte: koju školu psihoterapije je završio, gde i koliko je trajala, kao i da li ima supervizora. Imajte u vidu ono što smo već rekli u ovom tekstu: Evropska asocijacija za psihoterapiju je prvenstveno i osnovana upravo zato da bi se psihoterapija kao samostalna i nezavisna profesija zaštitila od lekara i psihologa koji nisu završili nijednu od psihoterapijskih škola niti su radili na sebi.

Ako se na takva pitanja oni naljute ili ispolje aroganciju, to vam je siguran znak da treba da potražite nekog drugog.

desimir@dijada.com

Drugi, i verovatno jači, razlog leži u razuđenosti i šarenilu ove pomagačke delatnosti, koja se u praksi odvija u formi davanja sesija, odnosno časova i gledano šire – tu vrstu potrebe i prakse je realno teško urediti i kontrolisati.

Tri pristupa psihoterapijskoj delatnosti u Evropi

Globalno posmatrano, u Evropi bi se mogla izdvojiti tri pristupa psihoterapijskoj delatnosti:

1. Ruski pristup

Ruski pristup, koji je karakterističan i za ostale zemlje nekadašnjeg sovjetskog bloka, pa i republike nekadašnjeg YU prostora, ovu delatnost tretira kao područje medicine (psihijatrije), odnosno psihoterapija predstavlja subspecijalizaciju psihijatara. Modaliteti i škole uglavnom nisu diferencirane i razvijene, posebno ne one savremene, nema trenera sa licencama, tako da je to samo jedna forma akademskog obrazovanja, bez stvarnog treninga i ličnog rada.

Sama teorija i kasnija praksa je bazirana na nekoj vrsti rane psihoanalize (iz doba parne mašine) i teoretisanju uglavnom Frojdovih dela. Praktično (i to je ono što je najgore), ta kakva-takva psihoterapija je dostupna malom broju ljudi, i to onima koji su već postali psihijatrijski pacijenti i hospitalizovani su u zvaničnim institucijama, dok psihoterapija kao organizovana i uređena privatna praksa u suštini ne postoji, odnosno javlja se tek u tragovima.

Interesantno je da profesionalna i kolegijalna pomoć, koja se sa Zapada u zadnjim godinama pruža bivšim socijalističkim zemljama, takođe forsira psihoanalizu, iako se radi o zastareloj metodi, koja bi inače sasvim izumrla na Zapadu da nije podržana jakim sistemom socijalnog osiguranja i lekarskim establišmentom. Tako da se danas i u ovoj oblasti srećemo sa istim fenomenom: prodajom zastarele tehnologije, koja je u prethodnim decenijama bila veoma prisutna i izražena u privredi i industriji.

2. Srednjoevropska situacija

Srednjoevropsku situaciju karakteriše razvijena i širokoprisutna psihoterapijska, po pravilu privatna, praksa, sa mnoštvom modaliteta i modernih škola, čije su usluge dostupne širim slojevima. Tretmani su obično pokriveni socijalnim osiguranjem, ali je široko prisutna i praksa da korisnik sam plaća ove usluge. Postoje organizacije i sindikati psihoterapeuta, škole i treneri su profesionalno legitimni i priznati, a sastavni deo obuke, pored teoretskog i praktičnog treninga su supervizija i lični rad na sebi.

Prema ovom poslednjem kriterijumu, odnosno radom na sebi i praktičnim prolaskom kroz čitav metod dotične škole kao klijent, ova delatnost se i razlikuje od graničnih struka: psihijatara i psihologa – koji takav lični proces individualnog rada na sebi nisu imali tokom svog redovnog programa školovanja. I ovaj kriterijum zapravo predstavlja demarkacionu liniju između ovih profesija.

Naravno, ni psiholozi ni lekari nisu monolitne profesionalne grupe, i neki od njih su to učinili uporedno ili kasnije u okviru neke od psihoterapijskih škola (geštalt, transakciona analiza, NLP, fokusing, kliring, rebirting, psihodrama …) te su se na taj način okvalifikovali i postali psihoterapeuti. De facto, ove dve grupacije i čine većinu u psihoterapijskoj branši, ali niti su jedini, a pogotovu nemaju monopol nad ovom delatnošću.

U Austriji, na primer, koja pored Engleske ima monolitnu i najuređeniju profesionalnu asocijaciju, sa preko 5000 članova, svega 20% psihoterapeuta su lekari po svojoj bazičnoj edukaciji, 40% su psiholozi, 20% pedagozi i socijalni radnici, dok je 20% došlo iz drugih prethodnih struka i zanimanja.

3. Francuska i mediteranska realnost

Francuska i mediteranska realnost se takođe karakteriše razvijenom i širokoprisutnom psihoterapijskom praksom, u formi slobodne profesije i privatne prakse, sa možda još većim bogatsvom škola i pristupa, kao i širim društvenim prostorom i uticajem. Za razliku od srednjoevropske prakse, u Francuskoj klijenti uglavnom sami snose troškove svog psihoterapijskog rada, i sama profesija je više usmerena ka sferi obrazovanja nego medicine i lečenja.

Tamo se smatra da psihoterapijska delatnost ima više veze i suštinski je bliža istoriji, mitologiji, literaturi, jeziku, lokalnim običajima i kulturi, inžinjerstvu (mentalne mape i životna stvarnost), nego što je povezana sa psihologijom i psihijatrijom, i svakako se sasvim otrgla njihovom monopolskom zagrljaju.

Postoje organizovane psihoterapijske komore i sindikati i to po dva najmanje, na nivou jedne zemlje, koji su često u stalnoj konfrontaciji i rivalskom položaju po pojedinim pitanjima i rešenjima. No, u osnovi ti sukobi ne idu na štetu samoj delatnosti (niti klijentima, naprotiv, a ni samoj državi), već bi se pre moglo reći da samu delatnost dinamizuju i obogaćuju, i što je najvažnije: čine njene usluge dostupne širokom krugu zainteresovanih korisnika.

Strazburška deklaracija i Evropska asocijacija za psihoterapiju

Prema načelima Strazburške deklaracije iz 1990. godine, koja se smatra kamenom temeljcem Evropske asocijacije za psihoterapiju, koja je neposredno posle toga osnovana u Beču, psihoterapija je definisana kao:

• slobodna i nezavisna profesija, koja ne potpada pod patronat ili isključivo pravo ili monopol nijedne od postojećih struka.
• Dalje, osigurava se i garantuje postojanje mnoštva pristupa i različitih škola, kao i pravo na razvoj i pojavu novih.
• Psihoterapijski trening se određuje da traje tri godine i da obavezno uključuje: teoriju, praksu, lični rad i superviziju. Na trening se obično dolazi posle određenog životnog i profesionalnog iskustva, tako da ta delatnost po pravilu predstavlja “drugu” profesiju i nije praksa da se u nju ulazi nakon završene srednje škole, kao što je to slučaj sa drugim višim školama i fakultetima.

Glavni razlog za osnivanje Evropske asocijacije za psihoterapiju je zapravo bio da se ova delatnost sačuva i zaštiti od neodgovornih lekara i psihologa, koji su često, bez ijednog sata treninga i ličnog rada na sebi, pružali svojim klijentima kvazipsihoterapijske usluge i to naplaćivali od osiguravajućih zavoda.

Takav pristup psihoterapiji, koji je zauzela Evropska asocijacija za psihoterapiju, sa sedištem u Beču, dobio je snažnu podršku Evropskih institucija i postao je dominantan pristup ovoj delatnosti u čitavom razvijenom svetu. Pri tome, ovakav Evropski pristup se značajno razlikuje od američkog, gde psihoterapija još nije postala samostalna i nezavisna profesija, već egzistira i razvija se u okviru postojećih srodnih profesija: psihijatara, psihologa, pedagoga, socijalnih radnika, sveštenika i dr., ali naravno nijednoj od njih ne pada na pamet da je uzurpira i stekne monopol.

Francuski model licenciranja

Prema liberalnoj praksi, kakva postoji na primer u Francuskoj (koja je često u istoriji Srbiji bila uzor), licencu psihoterapeuta, koja se stiče učlanjenjem u jednu od nekoliko postojećih komora ili sindikata (na primer: Le Syndicat national des praticiens en psychotherapie /SNPPsy/ – Paris), može se steći pod sledećim uslovima:

1. Traži se diploma psihoterapijske škole.
2. Traži se dokaz o obuci iz psihopatologije (koja se završava kao večernja škola u jednogodišnjem trajanju), ako tu oblast već nije studirao i polagao na odgovarajućim fakultetima.
3. Pismena potvrda od najmanje dva supervizora, od kojih je jedan iz iste škole a drugi obično iz neke sasvim drugačijeg pristupa.
4. Potpisuje se Etički kodeks.

Situacija u Srbiji

Kakva je situacija u našoj zemlji? Pa kao što smo već rekli – najviše nalikuje ruskoj, naročito po isključivosti, nelegalnosti i voluntarizmu. Zakonski nije regulisana, niti je uklopljena u, ionako siromašan, sistem zdravstvenog osiguranja. Jedva i da ima profesionalnih psihoterapeuta, kojima je to isključiva delatnost u formi privatne prakse, i koji su prošli lični rad i propisno trenirani i supervizirani u okviru škola i trenera sa licencom.

U ovom domenu ipak se najviše zastupljeni psiholozi, kojima je to obično dopunsko zanimanje, često sa nepotpunim treningom i po pravilu malim ili nikakvim ličnim radom. Kao i u Rusiji, često se javljaju samostalne škole, koje su obično napabirčeni konglomerat različitih pristupa i prakse, koje je “osnivač” pokupio sa raznih strana i na svoju ruku spakovao u neku kako-tako povezanu celinu i dajući im kvazi legitimitet svojim akademskim zvanjem iz psihologije ili psihijatrije. Na ovakvu pojavu i praksu u profesionalnim krugovima u Zapadnoj Evropi se gleda sa sablažnjavanjem.

Takođe, snažne su monopolske tendencije i namere da se ova delatnost prisvoji od strane lekarske (psihijatrijske) i psihološke struke. Nešto slično je već viđeno pre nekoliko godina, kada su psiholozi, uprkos opštem čuđenju i javnom protestvovanju, u Narodnoj skupštini progurali zakon o Psihološkoj aktivnosti, koji je ipak, posle toga, ostao samo mrtvo slovo na papiru.

Onomad je osnovan i Savez društava psihoterapeuta Jugoslavije, koji su činili isključivo lekari i psiholozi, i koji zbog toga ne može postati priznati i prihvaćeni član Evropske asocijacije za psihoterapiju, jer prema već pomenutoj Strazburškoj deklaraciji, treba da ima i članove sa drugim bazičnim edukacijama, kao što je to slučaj sa austrijskom i svim ostalim prihvaćenim evropskim nacionalnim asocijacijama.

Takvu klimu u Srbiji tek treba stvarati, jer se ona sama po sebi neće desiti, no pomenuti Savez je do sada nije mogao stvoriti. Kao što je to slučaj u Evropskoj zajednici, ovu oblast treba prepustiti onima koji su je lično iskusili i završili propisnu psihoterapijsku edukaciju u nekoj od legitimnih škola.

Šta treba uraditi u Srbiji?

Šta treba raditi u Srbiji da bi se psihoterapija kao oblast rada razvila i bila dostupna svima kojima je potrebna, a taj broj potencijalnih korisnika je veoma veliki? Složenost svakodnevnog života i novi izazovi budućnosti će potrebu za ovom nužnom pomagačkom profesijom samo povećavati.

Takođe, treba znati da psihoterapijski pristupi i tehnike se na Zapadu već odavno ne koriste samo kod mentalno i emocionalno oštećenih i disfunkcionalnih osoba, već nalaze široku primenu u treningu i razvoju ličnih sposobnosti kod tzv. normalnih ljudi u svim sferama njihovog ličnog i profesionalnog života.

Nakon prethodnog, kratkog i informativnog razmatranja evropske realnosti i prakse u ovoj oblasti, nameće se kratak i jednostavan odgovor o tome šta je neophodno uraditi u našoj sredini: treba se organizovati na nacionalnom nivou, na principima Strazburške deklaracije i evropskih iskustava – posebno francuskog – koje i ovog puta i u ovom domenu, ponovo zaslužuje da bude pravi uzor Srbiji.

Praktično, potrebno je okupiti sve one koji su završili neku od psihoterapijskih škola, organizovati obuku iz psihopatologije, za sve one koji to nisu učili tokom svog bazičnog obrazovanja, a za psihologe i lekare koji to nameravaju da rade organizovati obuke od strane postojećih i aktivnih škola, koje nisu domaći “hibridi” već imaju svetski priznati legitimitet.

Takvim, otvorenim, ali istovremeno stručnim i profesionalnim pristupom, na prvom mestu bi se zaštitila psihoterapija kao delatnost i stvorili neophodni uslovi za razvoj, ove kod nas još uvek nove ali neophodne profesije. Takođe, time bismo pomogli sopstvenoj državi da uspostavi odgovarajuće i najbolje pravne i zakonske okvire, a potencijalne klijente bismo zaštitili od svake vrste zloupotrebe i neefikasnosti.

Posledice nedelovanja

Šta će se desiti ako se to ne uradi i ako se ovakvo stanje produži? Odgovoriću kratko i jasno: psihoterapija u Srbiji će ostati samo puka (teoretska) akademska disciplina u okviru fakultetskih katedri i zastarela i neefikasna praksa u okviru duševnih institucija (odsustvo modernih škola, arogantni i kruti psihijatri i psiholozi – očigledno bez ikakvog rada na sebi, što je sama srž ove delatnosti), dok će cela Srbija biti ostavljena da luta u pogledu zadovoljenja svojih potreba iz ovog domena, i da ih u velikoj meri potraži kod onih koji se psihoterapijom bave “na crno”, ili još gore u verskim sektama, od kojih neke pružaju veoma slične usluge, kao i od raznih gatara, proroka, vidovnjaka, astrologa, numerologa, gurua i ostalih srodnih branši.

Svirepo višestruko ubistvo u Jabukovcu (kod Negotina) je više nego rečit primer njihovog delovanja. Uz svaku otvorenost prema alternativama, duhovnosti, drugačijim pristupima i početnom istraživanju, (u praksi) protagonisti takvih “zanimanja” su često psihotični i neodgovorni pojedinci, kojima je i samima potrebna pomoć i lečenje i to prvenstveno: psihoterapijsko.

Šarlatani svih vrsta i kalibara su u velikoj meri već popunili postojeću prazninu u ovoj sferi (što samo potvrđuje izvesnost ove prognoze), a ekspanziju verskih sekti ovde ćemo, izgleda, tek uskoro gledati, sa svim njenim pratećim negativnim posledicama: zloupotrebe i iskorišćavanja članova sekti (materijalno, radno, seksualno), totalitarizam, destruktivnost, špijunaža itd.

Zaključak

Da se to ne bi desilo, potrebno je da se otvori šira društvena debata na ovu temu i podrži jedna nova i napredna evropska inicijativa za strateško određivanje i pozicioniranje mesta i uloge psihoterapije u Srbiji.

Naravno, odmah zatim treba pristupiti realizaciji usvojene koncepcije i evidentirati sve one koji se ovim poslom legalno i javno bave na stručan i odgovoran način, reorganizovati i dinamizirati rad već postojećeg Saveza (ili osnovati novi), kako bi ova pomagačka delatnost na najbolji način ostvarila svoju profesionalnu misiju i ispunila važnu društvenu i nacionalnu ulogu.

Jedna od čestih oblasti njihovog interesovanja i rada, čak dosta često i dominantna, jeste: odnosi sa osobama suprotnog pola, odnosno muško-ženske relacije. Na osnovu sopstvenog dvadesetogodišnjeg iskustva, zavisno od stanja u pogledu njihovih partnerskih odnosa, podelio sam ih u četiri osnovne kategorije. Ove kategorije se lako diferenciraju na osnovu kriterijuma, koje u ovom tekstu navodim, ali ih ipak ne treba shvatiti kao monolitne blokove, s obzirom da postoji puno specifičnosti i međusobnih preklapanja.

1. Naivno-disfunkcionalna kategorija

Ovde svrstavam sve one koji su navršili trideset godina a nisu udate ili oženjeni, niti imaju stalnog partnera. Njihove prethodne veze su po pravilu bile neuspešne i ostavile su određene negativne posledice, kako na emocionalnom tako isto i na mentalnom i telesnom planu. Naravno, ne u meri da bi odustali od traženja novog partnera, naprotiv, težnja za novim partnerom često i jeste njihova glavna preokupacija.

U radu sa njima, lako se pronalaze mentalne, emocionalne i telesne disfunkcionalnosti vezane za suprotni pol, u vidu komunikacionih teškoća i blokada, odsustva osećaja granica, manipulativnog ponašanja, stida i griže savesti, krutih mentalnih stavova, emocionalnih naboja ili hladnoće, odnosno odsustvo kontakta sa sopstvenim osećanjima, što sve i inače predstavlja standardne oblasti terapijskog rada. Njihove telesne disfunkcionalnosti se tiču odnosa prema seksu i sopstvenom telu. To su po pravilu loši ljubavnici, osobe koje imaju problema sa orgazmom i potencijom.

Često se radi o vrlo inteligentnim, obrazovanim i privlačnim osobama, ponekad vrlo uspešnim na profesionalnom planu. Takva disproporcija i neharmoničnost u razvijenosti pojedinih funkcionalnih sposobnosti, kao da čini njihov unutrašnji konflikt još oštrijim i težim u smislu pronalaženja sopstvenog “puta spasenja”.

Kada se radi o devojkama iz ove kategorije, naročito onim obrazovanim, koje po interesu za rad na sebi, zapravo i predstavljaju najčešću klijentelu, često srećemo vrlo visoke standarde u pogledu budućeg partnera. One traže muškarca sličnih godina, obrazovanog, fizički privlačnog, zdravog, uspešnog u svom poslu, solidnih materijalnih prihoda, i plus: da je slobodan i zaljubljen u nju.

Objektivno posmatrano: mala brojnost takvih kandidata i odsustvo fleksibilnosti, odnosno dosledna istrajnost u implementaciji ovih visokih kriterijuma, kao i osećaj karakterističan za to životno doba “da ima još puno vremena”, su najčešći razlozi što takve osobe uđu i u svoje četrdesete godine bez partnera. Zato sam nazvao ovu kategoriju, pored disfunkcionalna još, i naivna.

U čemu je zapravo njihova iluzija? Pa jednostavno, posle tridesete godine retko se može naći, u isto vreme, i uspešan i slobodan muškarac. Takva kombinacija je tada relativno retka. Ti muškarci su se mogli sresti samo u prethodnoj dekadi. U tridesetim, uspešni muškarci su već oženjeni, ili imaju stalnu partnerku, a oni koji su slobodni pripadaju ovoj istoj naivno-disfunkcionalnoj kategoriji, što naravno, nije uvek lako uočljivo. Takva veza se onda često završava novim razočarenjem, osim u onim kombinacijama kada su im individualne patologije međusobno kompatibilne.

Zašto je to tako? Kakva je to bitna razlika između dvadesetih i tridesetih godina? Životna energija koja se nalazi u svakoj osobi je do kraja dvadesetih godina, tačnije do 26 ili 27. godine usmerena na telesni i ukupni razvoj organizma. Nakon tog perioda, telesni razvoj se završava i ta energija, koja sada postaje slobodna, treba da bude ponovo u nešto kanalisana, kako ne bi postala “divlja” i tako počela da stvara uslove za nastajanje i razvoj duševne patologije.

U najkraćem, nju je najbezbednije kanalisati u dva pravca. Jedan pravac je posao, a drugi formiranje sopstvene porodice, odnosno redovan seksualni život. Većina ljudi u tom dobu to tako i uradi. Naravno, postoje i mnogobrojne forme kompenzacija, i u osnovi, bolje ili lošije ekonomisanje sa sopstvenom životnom energijom. Neko ko je umetnik, naučnik ili sportista, posebno ako je ambiciozan i ima visoke ciljeve, može da napravi dobar izbor, tako što će više svoje energije usmeri u tom pravcu, dok će svoj seksualni život i osnivanje porodice staviti, za određeno vreme, u drugi plan.

Tu sada određenu ulogu igraju i razlike u polovima. Ako uzmemo da je osnovni cilj braka rađanje i podizanje dece, onda devojkama nakon četrdesete godine može biti već kasno za brak. U stvarnosti to i jeste najčešće tako. Da parafraziram Čarlsa Bernera, osnivača kliringa, koji kaže: većina devojaka se uda do svoje tridesete godine; od 30-te do 40-te, situacija se menja – udaće se samo polovina, dok će druga polovina ostati neudata, i ta polovina koja se nije udala do svoje četrdesete godine se verovatno neće nikada ni udati.

Muškarci su tu naravno u povoljnijoj poziciji. Naročito intelektualci, koji počinju da se poslovno iskazuju tek posle četrdesete godine. Otuda i ona narodna izreka: Oženi sina kad hoćeš, a ćerku udaj kad možeš.

Što se tiče muškaraca iz ove kategorije, oni su često psihološki nezreli i nisu spremni da preuzmu odgovornost koju nosi brak. Plaši ih svakodnevno suočavanje sa haotičnim ženskim umom, njihovom stalnom potrebom da budu slušane, česti iskazi nezadovoljstva i emocionalne drame.

Ponekad, čak i kratak izlet ili avantura sa osobom koja dobro funkcioniše, ovoj kategoriji može da dosta pomogne. Takvo iskustvo im obezbeđuje dobar model za uspešan i funkcionalan odnos, koji njima obično nedostaje, i može da im povrati, često već davno, izgubljeno samopouzdanje i nadu. Uz to, fizički kontakt i doživljaj sopstvenog tela kroz seksualni odnos može biti značajan prelomni trenutak za susret i kratkotrajnu integraciju uma i tela, i (za neke od njih) nikada ranije doživljeni osećaj potpunog zadovoljstva. Setimo se samo jednog od velikih pionira: Vilhejma Rajha, koji je tvrdio da su jedini momenti istinskog psihološkog zdravlja prisutni samo u tih nekoliko minuta nakon orgazma.

I muškarcima i ženama u ovoj kategoriji, a naročito u tridesetim godinama, s obzirom da su tada svi putevi još uvek otvoreni, je veoma dobro da investiraju u sebe i svoj lični razvoj. Veliki broj njih tada još uvek nije svestan činjenice da im je neophodna pomoć sa strane, od drugog, niti znaju kako da to ostvare.

Kliring im pomaže da se oslobode emocionalnih naboja i opterećenja vezanih za prethodne veze, da steknu sposobnost za bolji kontakt i bliskost sa drugim osobama, da sagledaju bolje svoje ciljeve, da se oslobode stida i griže savesti, kao i predrasuda i fiksiranih stavova u vezi sopstvenog tela, seksualnosti i suprotnog pola. Time se otvara put za bolji odnos sa sopstvenim emocijama i sopstvenim telom, čije stvarne potrebe ova kategorija hronično ignoriše. Nakon četrdesete, uobičajni krizni period sa kojim se susreću svi ljudi, ovu kategoriju još teže pogađa. Kliring im tada pomaže da se sa krizom lakše suoče, da redefinišu svoje životne ciljeve i da otkriju nove motive i životni elan neophodan za budućnost.

2. Kategorija domaćica – domaćin

U ovu svakako najbrojniju kategoriju, svrstao bih sve one koji žive zajedno, obično venčani, i imaju zajedničke projekte vezane za rađanje i podizanje dece, posao, novac, kuću i dr., ili imaju stalnog seksualnog partnera. S obzirom da smo svi začeti u međusobnoj vezi oca i majke i najčešće rođeni u porodicama, to nam dođe kao prirodna shema iz detinjstva, koju nesvesno želimo da sledimo i reprodukujemo. Ona proizilazi i iz naših najdubljih instiktivnih impulsa za opstankom vrste, kao što je i snažno podržana od crkve i društva, s toga, bar za većinu ljudi, ovo bi bila najbolja kategorija u kojoj bi se trebalo naći krajem svojih dvadesetih godina.

Problemi na koje se najčešće nailazi kod ove kategorije su veoma brojni i raznovrsni, kao što nam to govori i narodna izreka: svi srećni brakovi su srećni na isti način, dok je svaki nesrećan brak nesrećan na svoj način. Kao ni kod ostalih kategorija, u jednom ovakvom kratkom tekstu ne možemo da se upustimo u neko šire i iscrpnije razmatranje sveukupne problematike partnerskih odnosa.

Sumirano, veliki deo teškoća sa kojima se parovi svakodnevno susreću proističu iz međusobne nekompatibilnosti, u pogledu zajedničkih ciljeva, vrednostnih sistema, životnog stila i dr. To se posebno odnosi na zajednički seksualni život, što samo potvrđuje već rašireno uverenje da svi problemi iz međusobnih partnerskih odnosa potiču iz spavaće sobe.

Seksualna energija i to kako se sa njom barata, odnosno kakav seksualni život neko vodi, predstavlja najbolju sliku, ili najbolji psihološki test, neke osobe u celini. Kakav će biti seksualni život između dvoje ljudi zavisiće od više faktora: međusobne prisnosti, poverenja, fizičke privlačnosti, odnosa sa sopstvenim telom, zdravlja, iskustva, ali i drugih faktora koje često nije lako dokučiti, a koji čine da seksualni odnos kod pojedinih parova bude potpuni debakl, a kod drugih da ide do nivoa vrhunskog zadovoljstva, i to ne samo telesnog, već i emotivnog i duhovnog.

Kada je ova druga situacija u pitanju, takvi parovi su u startu opušteniji i lakše funkcionišu u međusobnom odnosu, gotovo i da im nije neophodno da budu vezani drugim zajedničkim projektima, a lakše i jednostavnije kompenziraju u druženjima sa drugima sve ono što im nedostaje u odnosu sa svojim bračnim partnerom.

Međutim, kako veliki broj ljudi u brak i međusobni život stupaju kao mladi i neiskusni, ili iz prethodne naivno-disfunkcionalne kategorije, često je njihov zajednički seksualni život u samom startu problematičan. Takva veza je onda potencijalno stalno nemirna i uzburkana i teže ju je štititi i očuvati.

U tom slučaju, zajednički projekti koji povezuju dve osobe, postaju neophodni da bi se veza održala, kao što su: rađanje i podizanje dece, zajednička profesionalna aktivnost, imovinski i materijalni interesi, ali i sve drugo što za oba partnera ima smisla kao deo istih ili sličnih sistema vrednosti i što u krajnosti kanališe zajedničku energiju ka istom cilju.

Kliring, putem individualnog rada ili radom u paru, pomaže im da ostvare veći stupanj međusobnog razumevanja, povećaju dijalog i bliskost, kao i da osveste i bolje definišu svoje zajedničke ciljeve, odnosno međusobna očekivanja i pravila igre (ugovor).

3. Emocionalno-seksualni adikti

Ovde dolaze oni koji imaju više od jednog seksualnog partnera ili koji često menjaju svoje partnere. Zatim, osobe koje su sklone vanstandardnim seksualnim praksama ili svakodnevnom seksualnom samozadovoljavanju. Tu mogu spadati i pojedine osobe iz prve kategorije i u tom smislu se ove dve kategorije mogu donekle preklapati, kao što je to slučaj i sa drugom i četvrtom kategorijom.

Kao i kod drugih adikcija, na primer kod droge i alkohola, i ovde mogu biti različiti uzroci, koji svi zajedno često za krajnju pozadinu imaju stid i grižu savesti. Osećaj stida je kao neka unutrašnja rana, koja stalno krvari, kao trajni i nepopravljivi hendikep. Čovek oseća da nije isti kao ostali, da je u nečemu faličan i da to ne može da ispravi. Ima osećaj da se mora sakrivati, kako drugi ne bi otkrili tu njegovu manjkavost. Ne javlja se kada je osoba sama ili u paru, već uglavnom onda kada se nalazi u grupi.

Stid nastaje u ranoj, predverbalnoj razvojnoj fazi i kasnije biva potisnut i prikriven, sa širokom lepezom ispoljavanja i često zapanjujućim posledicama. Griža savesti, gledano razvojno, nastaje kasnije, kada je dete počelo da više opšti sa spoljašnjim svetom i da doživljava konsekvence svojih akcija. To je dakle specifičan doživljaj nagrade ili kazne za neku izvedenu radnju.

Za razliku od stida koji je jedan generalni i opšti osećaj, griža savesti se uvek odnosi na nešto određeno, na nešto konkretno, što je urađeno a što nije trebalo, ili na nešto što je propušteno da se učini, a trebalo je to uraditi. Griža savesti je do određene mere pozitivna kategorija, iz tog osećaja može da se uči, koriguje neki deo sebe ili svog ponašanja, i postepeno razvije sopstvena etika.

Sa stidom nije tako. Običan čovek ne pravi razliku između ova dva osećanja, pa su ona obično međusobno pomešana, te tako postaju još teže dostupna za neki tretman i pročišćavanje, a samim time postaju izraženija i stabilnija u svojim neposrednim i negativnim efektima.

Pored stida i griže savesti, koje su predstavljale mentalnu i emocionalnu bazu za pojavu i uspostavljanje neke adikcije, i od koje se teško osloboditi sve dok ta osnova ostane netaknuta, sve adikcije vremenom razviju i određene biohemijske promene i zavisnost na telesnom nivou. Na taj način se formira zatvoren kružni tok u kome se pojedini delovi međusobno stimulišu i podstiču.

Na primer, ako je neka osoba navikla da svakodnevno više puta doživljava orgazam, njegovo ili njeno telo će u većoj meri proizvoditi supstance koje se pri tome izlučuju. Ako bi sada ta osoba, iz bilo kog razloga, iznenadno prestala sa tom praksom, zbog ustaljeno povećane proizvodnje i nagomilavanja takvih supstanci u telu, ona bi osećala jaku potrebu za seksom i imala bi teškoće da tu potrebu sada obuzda, jer se ona sa tela direktno prenosi na mentalnu i emocionalnu sferu, neposredno uzrokujući pojavu pojedinih misli i želja.

Kliring može pomoći osobama iz ove kategorije da osveste skrivene mehanizme njihovog ponašanja, da se oslobode stida i griže savesti, izađu na kraj sa biohemijskim procesima u telu i da transformišu svoj emotivni i seksualni život u pravcu ostvarivanja boljih odnosa sa drugima, istinskog zadovoljstva, i boljeg ekonomisanja sa svojom životnom energijom.

4. Transcendentalna kategorija

Ovde spadaju svi oni za koje partnerski odnosi nisu više ono što bi za njih bilo u prvom planu. U ovu kategoriju se obično stiže u zrelim godinama i to iz druge kategorije, odnosno, u nju stižu oni koji su se u svojim prethodnim životnim fazama već dovoljno iskazali i realizovali na ovom planu, u smislu zadovoljavajućeg seksualnog života, formiranja porodice i podizanja dece.

Razlog tome, zašto u ovu kategoriju nije moguće ili je teže, doći iz ostale dve navedene kategorije, leži u tome što ovde nisu u pitanju samo mentalne odrednice, nešto što je neko razumeo, prihvatio, pomirio se, ubedio sebe i sl., već zato što se tu takođe radi i o emocionalnom i telesnom ostvarenju (realizaciji), koje nije moguće isfabrikovati – ono se jednostavno desilo ili nije, nešto je doživljeno i kompletirano, ili nije, i tu sada ne postoji kompromis, pogađanje ili nešto treće.

Čovekov odnos sa partnerom u toj fazi je po pravilu dobar, obostrano zadovoljavajući u praktičnom i funkcionalnom smislu. Seksualni odnosi i potrebe mogu biti ređe, ali su ispunjavajuće i kvalitetne. Proističu više iz telesnih i emocionalnih, a manje iz mentalnih nadražaja i stimulansa.

Osobe u ovoj fazi nalaze načina da lakše transformišu takve seksualne, zapravo energetske i životne impulse, tako da je pažnja i energija usmerena u nekim drugim pravcima, koji njima izgledaju važniji, kao što mogu biti: posao, porodica, hobi, humanitarna, duhovna ili religizna aktivnost i sl. Rezultat toga je uspeh na izabranom planu delatnosti.

Iako se ne radi o partnerskim odnosima, u ovu kategoriju bi mogli svrstati i monahe, koji, kada su dobro vođeni vekovnom tradicijom određene spiritualne prakse i kada su i sami disciplinovani i posvećeni na svom duhovnom putu, uspevaju da transformišu seksualnu energiju u više spiritualne ciljeve i dostignuća.

Kada je u pitanju ova kategorija, po ovom pitanju, rad na kliringu nije potreban, osim u smislu potvrđivanja i stabilizacije postojeće pozicije.

Predavanje održano u Ženevi, 5. novembra 2002. godine

Važnost komunikacije. Definicija. Cilj. Osnovni elementi: empatija, dijalog, slaganje.

Kriterijumi za analizu sopstvene komunikacije i proces ličnog usavršavanja.

Kada neko propadne u poslu, kada mora da zatvori radnju ili da ugasi firmu, to je najčešće zbog novca: ne može da plati poreze, kiriju, ne pokriva troškove proizvodnje, ne može da plati nadnice i sl. Iz toga, automatski i, rekao bih, površno i pogrešno, izvlači se zaključak da je: biznis jednako novac. Takva unutrašnja pozicija, bilo da je ona svesna ili nesvesna, fokusira čovekovu pažnju u tom pravcu i udaljava ga od onog što je dublje i bitnije, odnosno od onoga što predstavlja suštinu svakog posla ili biznisa, a to su: njegovi odnosi sa drugima.

Ako zamislimo dva obućara, koji na početku karijere imaju iste startne uslove, na primer, radnje im se nalaze u istoj ulici i obojica su podjednako dobri i vešti u svom zanatu. Dvadeset godina kasnije, jedan od njih ima fabriku cipela, dok je drugi i dalje sam u istoj radnji. Ako se zapitamo, kako je do toga došlo? Koji je to bio presudni faktor da ovaj prvi toliko napreduje. Odgovor je: komunikacija. Njemu je bilo lakše da radi sa šegrtima – obučava ih i nadgleda njihov rad – kasnije ih je zapošljavao i postepeno sve više proširivao svoj posao.

Definicija komunikacije

Komunikacija je danas jedna od često upotrebljavanih reči. Sam termin potiče od latinske reči communicare, što znači razgovarati, sporazumevati se, dogovarati se, raspravljati, izlagati nešto itd. Komunikacija se definiše kao “proces (ili zbir procesa) u kome se informacije emituju i primaju” (1) ili kao “proces emitovanja ili primanja signala i poruka”. (2)

Pri tome se pojašnjava da pod “informacijama” podrazumevamo mnogo toga: činjenice, ideje, stavove, namere, ali i gestove, položaje tela, izraze lica, odevanje, zvuk ili boju. Pod “signalima i porukama” bismo mogli uvrstiti i predaju ili izmenu materijalnih objekata, kao na primer, poklona.

U definiciji koja se koristi u kliringu, naglašava se da je to slanje ili primanje signala ili informacija između dvoje ili više svesnih individua. Reč “svesnih” pojašnjava da se tu radi o komunikaciji koja proističe iz ličnog izbora, koja je odgovorna i koja uključuje etiku. Definicija koja bi bila bliža onome što bi odredili kao poslovna komunikacija, jeste da je to “proces svrsishodnog i razumljivog prenosa ideja, misli i osećanja među ljudima”.(3)

Cilj komunikacije

U vezi sa definicijom je i pitanje cilja komunikacije, inače će prethodne definicije izgledati preterano široke. Prema njima su, telepatija, ili razmena vatre između sukobljenih strana na bojnom polju, takođe vid komunikacije.

Bez ulaženja u dubinu i širinu ovog pitanja, ako se ograničimo na posmatranje komunikacionih situacija, koje imamo u našim svakodnevnim odnosima sa drugima, zapazićemo da se cilj uvek odnosi na razumevanje (R), odnosno na bolje shvatanje nečega, počevši od čoveka samog, pa sve do najsitnijih pojedinosti, koje se odnose na predmet komunikacije.

Faktori koje bi mogli da izdvojimo, a koji u međusobnoj komunikaciji doprinose bržem dostizanju efekta razumevanja su sledeći:

1. Empatija (E). Definišemo je kao “uključivanje osećanja”. Komunikacija nije samo mentalni proces. Čovek učestvuje i sa svim onim što oseća. Ako su ta osećanja pozitivna, lakše se ostvaruje razumevanje.

2. Dijalog (D). Za lošu komunikaciju se ponekad kaže da je to “dijalog gluvih”, što će reći da izostaje slušanje i naknadno razmišljanje ili unutrašnja kontemplacija i obrada o onome što se čulo od druge strane, kao i uticaj, uplivavanje toga na nastavak razgovora i oblikovanje zajedničkih stavova. U pregovorima često srećemo takvu situaciju, kada se obe strane ukopaju u svoje rovove i nisu spremni da prave nikakve stvarne pomake. Takve situacije se onda završavaju na sudu (princip pravde), ili na bojnom polju (princip jačih zuba i mišića).

3. Slaganje (S), realnost, zajednički interesi. Lakše je graditi odnos i brže stići do uzajamnog razumevanja ako imamo isto ili slično mišljenje, odnosno interese, po bitnim pitanjima.

Iz ovoga proističe da je:

R = E + D + S

Faktori kvaliteta komunikacije

Komunicirajući sa drugima čovek na najbolji način predstavlja sebe u najširem smislu te reči. Komunikacija nas otkriva i izlaže riziku da mi sami, naši stavovi ili interesi, koje zastupamo, budu prepoznati i prihvaćeni ili pak odbačeni.

Znači, da će najvećim delom kvalitet naše komunikacije zavisiti od stupnja razvijenosti naših opštih sposobnosti, kao i od toga u kojoj meri smo načisto sa stavovima i interesima koje zastupamo. Drugi faktor koji će uticati na kvalitet ili efektnost nečije komunikacije jeste iskustvo ili trening.

U kliringu primenjujemo na desetine vežbi komunikacije, koje imaju za cilj razvoj svih onih bitnih sposobnosti koje sadrži komunikacioni proces, kao što je: sposobnost opuštanja u prisustvu drugih, fokusiranje pažnje, sposobnost suočavanja ili konfrontacije, slanje komunikacije, prijem ili slušanje, ignorisanje ličnih provokacija ili sabotaža, kompletiranje komunikacionih ciklusa, podsticanje i potvrđivanje, emocionalne kontaminacije ili provokacije i druge.

Uvežbavanje i napredovanje kod svake od ovih pojedinačnih vežbi doprinosi popravljanju opštih komunikacionih sposobnosti, i dovodi do bolje i efektnije komunikacije. Oba ova faktora: rad na sebi, kojim se u osnovi bavi lični razvoj, terapija, koučing ili trening iz komunikacije, su relativno spor i dugotrajan proces, koji zahteva rad sa dobro obučenim i specijalizovanim kadrovima, koji postoje samo u razvijenijim sredinama.

U ovom poslu se dosta teško napreduje kada čovek sam sebe posmatra i samostalno uči i dograđuje se. To donekle postaje lakše kada kroz prethodni ili uporedni lični rad na sebi (mentalni i emocionalni) i trening iz komunikacije već napravi neke pomake.

Osam ključnih oblasti za unapređenje poslovne komunikacije

Ipak, o čemu bi svako mogao da povede više računa u svojim poslovnim komunikacijama sa drugima:

1. Ekstravertnost – intravertnost

Svaki čovek je po prirodi više ekstravertan ili intravertan. U komunikaciji i jedna i druga pozicija su podjednako važne. Ekstravernost je neophodna kada se govori, kada se pružaju dokazi ili obrazlažu stavovi, vrši prezentacija nečega i sl. Intravernost je neophodna kod pripreme, izbora i osmišljavanja nastupa ili pregovaračkih strategija, kao i kod kasnije analize, izvlačenja zaključaka i donošenja odluka.

Kada čovek kod sebe nije izbalansirao ove dve krajnosti, onda ekstravertne osobe mogu ostaviti negativan utisak na druge, kao: osećaj agresivnosti, arogancije, površnosti i dr. Intravertne osobe mogu delovati povučeno, nesigurno, neubedljivo. Stres, frustracija i nezadovoljstvo pratiće i jednu i drugu krajnost.

Zato je potrebno da ljudi koji su po prirodi više ekstravertni, češće stavljaju sebe u “drugi plan” i da treniraju da budu pažljivi slušaoci, nastojeći pri tome da bolje shvate i više se užive u poziciju drugih. Intravertni treba da koriste svaku priliku da uzmu reč i da vežbaju da duže i glasnije govore.

2. Centriranost – integrisanost uma, emocija i tela

Dominantni nivo funkcionisanja kod većine ljudi je mentalni, pri čemu se ignorišu emocije i telesne senzacije. Zanemarivanje takvih signala, kao i loše baratanje sa njima: brzopletost i odsustvo strategije kod njihovog ispoljavanja, može poslovnog čoveka skupo da košta, posebno kada se radi o važnom nastupu ili u momentu donošenja važnih odluka. Iz psihoterapije znamo da takva odsečenost, razdeljenost između uma i emocija, daje negativne konsekvence na čovekovo ukupno psihološko i telesno zdravlje.

3. Odgovornost za mentalno i emocionalno stanje

Poslovni čovek mora biti odgovoran za svoje mentalno i emocionalno stanje i sposoban da dobro upravlja sa samim sobom. Tu spada i etika: mora znati šta je u redu a šta nije u vezi sa svojim poslom, kao i granice fleksibilnosti do kojih može da ide, i konsekvence koje je spreman da preuzme u pogledu rizika.

Takođe, treba da bude spreman da se suoči sa mentalnim stavovima i emocijama drugih. Čovekove misli i osećanja su ponekad sklona naglim promenama, koja kad-kad mogu biti blokirajuća i zastrašujuća.

Šta da čini neko koji na samom početku važnog sastanka bude preplavljen negativnim mislima i uznemirujućim i teško definisanim osećanjima? Ne može tek tako da ustane i ode. Da li su to samo tigrovi od papira, ili neki važni signali i podsticaj da otvori neke nove puteve? Možda samo treba da se podseti, ili da ponovo preispita, svoje preuzete obaveze ili ciljeve koje je sam sebi postavio?

4. Kompletirati komunikacione cikluse

Odgovarati na poštu. Potvrditi prijem nečije pošiljke. Dati fidbek osobi koja to očekuje, i slično. Ponekad je neophodno diplomatski izbeći odgovor ili ignorisati nešto što je očigledna glupost.

5. Biti spreman da se suoči sa krizom u odnosima

Ljudski odnosi su prilično nestabilna kategorija. Kod malih firmi preterana zavisnost od neke druge firme ili osobe, u slučaju promene odnosa, može dovesti do bankrotstva. Uporedno sa izgradnjom nekog odnosa i uspostavljanja stabilnih relacija, treba razvijati i ostale alternativne opcije, tako da se nikada ne dođe u poziciju zavisnosti.

6. Biti otvoren i znatiželjan

Biti otvoren i znatiželjan i izbegavati brzo donošenje sudova o drugima. Ako nekog treba bolje upoznati, postavljati odabrana pitanja i biti pažljiv slušalac. Slušanje i držanje pažnje na drugome je akt afiniteta.

7. Biti strpljiv

Komunikacija, gradnja odnosa, ostvarivanje razumevanja, prijateljstvo, je po pravilu vrlo spor proces. Ne žuriti se. Uspešan poslovni čovek bi trebalo da ima razvijen svoj “privatni krug” i dovoljno dobrih odnosa i prijatelja u njemu, kako ne bi osećao hroničnu “glad” za bliskost i stvaranje novih prijateljstva u svom “poslovnom krugu”.

Poslovna prijateljstva su determinisana interesom i potrebom za ličnim i profesionalnim uspehom ili materijalnim opstankom, te obično traju samo do one tačke dokle se ti zajednički interesi poklapaju. Da parafraziram Engleze po pitanju njihove spoljne politike: “Engleska nema svoje večne prijatelje, ali ima svoje večne interese”.

8. Davati prednost rešenjima koja zbližavaju

I na kraju, kod suočavanja sa problemima i konfliktima, kada je potrebno donositi odluke, dati prednost onim rešenjima koja čoveka ili firmu čine bližim i otvorenijim za druge, umesto da ga udaljavaju i zatvaraju.

Predavanje održano u Beogradu, 8. januara 2003. godine, studentima četvrte godine Fakulteta organizacionih nauka.

Novac se ponaša prema meni onako kako se ja ponašam prema drugim ljudima.

Novac je jedna od centralnih stvari u našem životu i to nije nikakva novina. Kroz istoriju novac je uvek pratio čoveka. U nekim periodima novac je bio u formi bivola, kasnije zlatnika, a danas u formi kreditnih kartica i elektronskog plaćanja preko kompjutera, ali je uvek služio istoj svrsi.

Kroz te razlike u formama novca, možemo pratiti razvoj čoveka i društva. Činjenica je da smo u poslednjim decenijama postali mnogo više zavisni od novca i da je novac danas prisutniji u našem svakodnevnom životu nego ikada ranije. Naša preokupiranost novcem je nekako ipak površna i svodi se na njegovo posedovanje, to je za nas prvenstveno nešto što stičemo i gubimo.

Obično se ne upuštamo da razumemo njegove dublje aspekte, pravu prirodu i svrhu novca, kao i njegovu vezu sa nama samima, sa našom sopstvenom prirodom, procesom individualnog i grupnog osveščivanja, i sopstvenim ličnim razvojem. Za ovo poslednje, novac predstavlja izvršni motivirajući faktor i merilo ostvarenosti.

Cilj ovog našeg razmatranja je da bolje shvatimo prirodu i svrhu novca, drugim rečima: da izađemo iz pozicije žrtve i nemoći, da preispitamo i korigujemo sopstvenu ličnu filozofiju po ovom pitanju, kao i da sebe motivišemo, kako bi uz usvajanje određenih principa i alata, bolje praktično funkcionisali u ovom važnom životnom domenu.

Novac kao vazduh koji dišemo

Novac je kompleksna tema. Prisutan je svuda, i često predstavlja samu srž svih ljudskih relacija i aktivnosti. On je nešto slično kao vazduh koji dišemo. Ipak, vazduh ne možemo prisvojiti, steći ili izgubiti. No, kao što smo vazduhom i disanjem neraskidivo povezani sa prirodom i svojim bližim i daljim okruženjem, tako smo isto novcem povezani sa ljudima.

Ako je tačno da se naša svesnost može podizati samo u relaciji sa drugima, onda novac u tome igra nesumnjivo važnu ulogu. I, kao što nikada ne razmišljamo o tome da prestanemo sa disanjem, zar ne bi isto tako, lako i spontano, trebali da se odnosimo i u našim relacijama sa drugima, tokom međusobnog protoka novca. Jer, kao i vazduha, novca postoji svuda i ima ga u neograničenim količinama.

Iz tog razloga, gornji moto koji se nalazi u zaglavlju ovog članka je izabran kao ideja vodilja našeg ličnog pristupa u obradi ove teme.

Simbolika zlata

Ekonomisti nas uče da se prava vrednost neke novčane valute određuje prema količini zlata koja se za nju može kupiti. Možda je to i za nas neki dobar trag. Da probamo da ga malo sledimo i da vidimo šta iz toga može naučiti.

Prvo, zlato je metal koji je svuda prisutan, opet slično vazduhu, ali se nalazi po pravilu samo u tragovima, u vidu finog praha. Veoma retko se sreće u gromadama i većim količinama. Ima specifični afinitet prema svetlu, koje upija ali ne zadržava, već ga odmah izračuje ponovo napolje. Ima stabilnu strukturu i veliku specifičnu težinu. Veoma je elastičan metal (od jednog grama zlata može se napraviti nit duga dva kilometara) i jak je (žica prečnika dva milimetra može da drži teret od 60 kilograma).

U ovim karakteristikama zlata kao metala krije se i određena simbolika, koja nam može pomoći da bolje razumemo i unapredimo sopstveni odnos prema novcu.

Poslovni identitet i prirodni talenti

Dobar deo našeg odnosa sa novcem je vezan i za naš poslovni identitet. Ko sam ja zapravo u poslovnom smislu? Šta sam naučio, za šta sam se školovao, šta znam, u čemu sam ja to posebno dobar i šta volim da radim? Iz kog domena su moji prirodni kvaliteti i talenti?

U jevrejskoj kulturi se smatra da najveći greh koji jedna osoba može da učini prema Bogu je, da ne koristi svoje prirodne nadarenosti i talente. Kada to saznamo, onda nam predstoji još jedan značajan korak, a to je da sa ideje bavljenja sobom (“how can I look after myself”) pređemo na to: kako biti koristan drugima (“how can I serve mankind”).

Porodični šabloni i nasleđe

Odnos prema novcu svakog pojedinca u velikoj meri je vezan i za nasleđe i porodične šablone. Ernst Jünger kaže: “Presudno je što većina ljudi nije, u duši svojoj, sposobna za bogatstvo, čak ni za vrlo skromno imanje. Ako im ipak spolja pripadne, ono im isklizne i nestane bez traga. Možda ih još i unesreći.”

Naravno, ti unutrašnji negativni šabloni i programi se mogu osvestiti, demistifikovati, i svesno i odgovorno preuzeti nove pozicije i stavovi. Svaki pojedinac može da realno i odgovorno odredi svoje finansijske i materijalne ciljeve, da razvije disciplinu i odgovornost u pravcu njihovog sprovođenja, kao i da uspostavljanjem ličnog knjigovodstva prati ostvarljivost i realizaciju zacrtanog.

Definicija novca

Šta je zapravo novac i kako bi ga mogli definisati? Za pristup i potrebe ove radionice, mi novac definišemo kao nešto za šta razmenjujemo svoju životnu energiju. To je ono što dobijamo u zamenu za svoje potrošeno vreme i energiju.

Cilj rada na temu novca je ostvariti finansijsku nezavisnost i samostalnost, koju bi opisno predstavili kao stanje: kada nešto što nam ne odgovara, ne moramo da radimo isključivo radi novca i kada ne moramo da se odričemo nečega, do čega nam je stvarno stalo, samo zato što nam za to nedostaje novac.

Traganje za unutrašnjim blagom

I više od toga, ova radionica nam može značajno pomoći da kroz proces dubljeg razumevanja našeg ličnog odnosa prema novcu otkrivamo svoje najviše životne ciljeve i samu svrhu našeg života. U tom smislu, učestvovanje na ovoj praktičnoj radionici predstavlja jednu interesantnu i uzbudljivu avanturu, nalik na mitske priče o traganju za izgubljenim blagom.

Poenta tih priča i njihova sakrivena poruka je da se zlato zaista krije u svakome od nas. Videli smo već da se taj metal obično nalazi u formi finog praha koji želi sunce, pa shodno tom simbolizmu, sopstvene senzibilnosti i talente treba prepoznati, sakupiti, dati im formu i estetiku, izneti na svetlo dana i sa njima svakodnevno ulaziti u odnose otvorene i odgovorne razmene sa drugima.

Zaznamuje nas lahko za vse življenje. Ena sama samokata, največkrat neupravičena pripomba, ki prileti iz ust sošolca, učitelja, starša. Zaradi nje lahko v odraslosti obdobja pesimizmu v komunikaciji z drugimi, ne znamo izkoristiti svojega potenciala, morda se ne zavedamo, da ga sploh imamo. Nikoli pa ne gre večno za rane iz otroštva. Desimir D. Ivanović, po izobrazbi diplomirani inženir, že trideset let pomaga ljudem razblajati stare blokade.

Besedilo: Nataša Kralj
Foto: Osebni arhiv

Naš sogovornik, avtor številnih strokovnih člankov je v svoji karieri delal kot trener, predavatelj, psihoterapeut v ZDA, Kanadi, Avstraliji, Evropi in nekaj let tudi v Sloveniji: k njemu prihajajo ljudje, ki si želijo postati s pomočjo šole coachinga in metode clearing (angleško očistiti, počistiti) uspešnejši. Izboljšati komunikacijske sposobnosti, spoznati svoje talente si postati tudi čile, se spoznati z nezadovoljstvom, se osvoboditi kompleksov, stramu, strahu o čutka krivde, čustveno rasti, najti normalno zadovoljstvo. Clearing vsekakor deluje uspešno kot duševna in čustvena higijena in tudi kot preventiva in psihična priprava na večje ali neizobežne spremembe v življenju: kot so zakon, ločitev, starševstvo, nova služba, upokojitev, selitev, izguba bližnjega…

Je osamljenost eden večjih problemov današnjega časa?

Občutek osamljenosti, ki ga pogosto spremlja občutek nesmisla, je vsekakor žgoč problem, a lastne zmožnosti globalnih in kakovostnih odnosov z drugimi zagotovo ne smemo mešati s sposobnostjo za površno in interesno, pogosto manipulativno delovanje v družbi.

Človek je lahko obkrožen z veliko ljudmi, a se vseeno počuti osamljenega.

Osamljenost razgrajuje človeka, zjeda njega se po življih.

Kako ste odkrili pripravljenost, odkritji ujiluke se spomin svoje struje?

To natančno časa imaestiramo malo, ko ljudi čas so vesnko priznamano, zakaj so očesnnosti. Motivčano, telesnosti je privrjavamo vsega tega. Prav pot se tačno prodiana, a kako rubi. Deo ter odgovore zakaj i balanso čustvovani, mentaini, telesniim slov ponujti in nak za verio delo pričile, onija bi trebalo da gledam gde so mojc pondje u vezi ta osem, jer ono su te kaj mi včjui ukridje ni o nak je vreba da včidimo kaj onotraguje. Trebalo bi da čagledamo i kako utrpranijo toko in jo člament OK. He ho trebalo da lo prekladamu, uero ta čabi djmo dmolno vremena da se čekristaliče ano što je najbolje. Možde je odgovor na planige kodo da vučem dobre peteze – da toradim kao u partiji šaha, jur stanje igre je največe ževatno dočejenče!

Usedel se je v prijateljev avto in v sekundi, dveh se je zgodilo nekaj, kar je zaznamovalo njegovo celotno življenje.

Iz konkretnih primerov se lahko veliko naučimo. K meni je nekoč prišel moški srednjih let, nadpovprečno inteligenten, izobražen in bogat, ki je želel rešiti problem z ženskami. Bil je homoseksualen in nikdar ni imel spolnih izkušenj z nasprotnim spolom, čeprav je teoretično dobro prednost ženskam. Delala sva intenzivno in po določenem času prišla do bistva njegovega problema.

Ki je izhajalo iz otroštva …

V vrtcu se je družil s fantom, ki je izhajal iz zelo premožne družine. Kot je navada v takšnih družinah, mama ni delala in je sina s svojo nameško limuzino vsak dan peljala v šolo. Bila je mlada, lepa in elegantna ženska. Moj klient je imel rad svojega prijatelja, njegovo mamo pa je doživljal kot neresničo boginjo. Kadar koli jo je videl, je začutil spoštovanje, občudovanje in oboževanje. Nekega dne se je ta ženska ponudila, da pelje do doma tudi njega, končno je imel priložnost sedeti v prestižnem avtomobilu, biti še malo v družbi svojega prijatelja in te prečudovite ženske. Med vožnjo je zaznala, da tebo pridko nekako izginje pa je nekoliko, kako je vznamemeno njen njegovo odnosu življenje.

Prepričana sem, da jim je za nas postavala ameriška nudežna organizacija. Do konca vojne smo bili na varnem. Zares smo imeli srečo.

Pozled vam je čelo pičuno, v katerem je začupal, da ste edina oseba, ki re samo da popolnoma žkoune clearing teko, kot ga je učil on, ampak da imate tudi sprečnost ponesti v svet gravitno tehniko učenja te metode, tako kot si je predstavljal sam. Za vas je bil to zagotovo prav poseben kompliment?

Moram reči, da sem imel v življenju srečo z učitelji. Z Bernerjem sva se zelo dobro razumela, v nekem obdobju sva intenzivno sodelovala in se trudila prestrukturirati celoten sistem usposabljanja. Kasneje, ki sem ga dobil od njega in ki ga je delil z mano vse do smrti, mi je pomagalo vstati in napredovati v tem poslu.

Imeli ste neverjeno srečo, da ste se učili prav od očeta te metode.

Vsekakor. Da se človek nauči obrti – in ta posel dejansko je obrtnške narave – mora poiskati koga, ki jo obvlada. Svet je poln ljudi, ki znajo lepo govoriti, a tega ne znajo kakovostno in učinkovito izpeljati. Če imaš srečo, da najdeš sposobnega učitelja oz. mojstra, moraš ostati z njim v dobrem in dolgem odnosu. Samo tako je namreč mogoč popoln prenos znanja.

Katera je najnevarnejša lastnost sodobnega človeka?

Omenim bi človekovo potrebo au natančneje, mehanizem njegovega uma ali ego, da ima vedno prav, ter potrebo, da tekmuje z drugimi, namesto da bi se dogovarjal in razvijal strpnost. Ko sem se v zadnjih 90. let z Bernerjem pogovarjal o razmerah v Jugoslaviji, mi je dejal: »Vedno ko se na nekem prostoru najde preveč tekmovalnih ljudi, izbruhnejo vojne.« Menim, da je ta fenomen potrebe uničevanja drugih.

Naše sanje in domišljija so potrebne in koristne, če so le povezane s stvarnostjo in pazljivim izborom ciljev.

vključno s samouničevanjem, globnim uničevanjem in degradiranjem civilizacije, najnevarnejša lastnost človeškega bitja.

Zakaj smo tako zelo zapletena bitja?

Smo kompleksni, a zapletenost je posledica lastnega nepoznavanja in neharmoničnosti. Imamo um, čustva, telo (genetiko, telesne potrebe in občutke), prav tako intuicijo – globjo duhovno ali ezoterično dimenzijo, ki je zunaj naše moči razumevanja. Rešitev za to zapletenost je notranja demokracija. Zavedam se, da danes beseda demokracija mnogje asociira na manipulacijo in še večje razsule in propaganda in se nekatere države v tranziciji v zadnjih letih dodobra izkusile. Na paralelnem planu Erica Berna, ameriškega psihoterapevta, ki je, ko so ga vprašali, kako vidi prihodnost človeštva, odgovoril: »Za skupinske težave dobro – a bodo posamezniki, ki jim bo dobro.« Bistvo našega dela je, da bi bilo čim več posameznikov čim več ostrona da bi s psihološkim in etičnim napredovanjem posameznika ustvarili bolj civilizirano, humano in uspešno družbo.

Marinka Jablanov Stojanović

Revija: ONA
Datum: 18. januar 2013