U tekstu pod naslovom „Svaka treća osoba u Srbiji ima mentalne probleme”, objavljenom u „Politici” 29. septembra, predstavljeni su rezultati istraživanja o stanju mentalnog zdravlja stanovništva u Srbiji.
Između ostalog, navedeno je da se „svaka treća osoba može smatrati psihički ugroženom, da je Srbija među vodećim zemljama sveta po upotrebi sedativa, kao i da deset odsto odrasle populacije koristi sredstva za smirenje bez traženja stručne pomoći”.
U osnovi, govori se o nečemu što je u stručnim krugovima iz domena psihoterapije i ličnog razvoja dobro poznata činjenica: da je današnjim ljudima daleko potrebnija stručna pomoć na mentalnom i emocionalnom planu, nego što je to bio slučaj u bliskoj prošlosti. Pritom nije reč samo o onim stanjima koja bi se sa medicinke ili psihološke strane mogla dijagnostkovati kao bolesti, već o mnogo široj lepezi čovekovih potreba za trening i razvoj ličnih sposobnosti i veština, koje bi vodile većem uspehu i osećaju ostvarenosti na privatnom i poslovnom planu, što istovremeno predstavlja i najbolju preventivu protiv mnogobrojnih formi i oblika lične disfunkcionalnosti.
U dosadašnjem, konzervativnom pristupu ovim pitanjima, te potrebe nisu u punoj meri društveno prepoznate i osvetljene, te je prisutan širok i otvoren prostor za lutanje i zloupotrebe. U današnjem razvijenom svetu taj prostor su preuzele različite psihoterapijske i koučing škole, kao nove i samostalne delatnosti i profesije, koje su manje ili više, u zavisnosti od pojednih država, uređene zakonskim okvirima.
U tekstu se sasvim ispravno potencira potreba nove i savremnije zakonske regulative iz ove oblasti. Pritom ne treba ponavljati ranije greške sa Zakonom o medijaciji, kojima je ova praksa kod nas skoro sasvim obesmišljena time što je ova delatnost ostala u skoro isključivom domenu sudija i advokata. Drugim rečima, obuka i praksa psihoterapije i koučinga, kao jedno od novih i savremenih rešenja za navedenu situaciju, ne može biti predmet monopola pojednih interesnih grupa i postojećih profesija, te time svođena u dosadašnje tesne i prevaziđene okvire, već mora biti dostupna mnogo širim slojevima zainteresovanih i adekvatno stručno osposobljenih, te kao takva zakonski prepoznata i regulisana. Time bi se uspostavio jedan širi front i otvorile nove i bogatije mogućnosti za delovanje i uspešnije suočavanje s navedenom problematikom.
Desimir D. Ivanović,
trener za ljudske resurse i autor knjige „Da li sam ja normalan?”